Izvor: Blic, 14.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moje knjige su namenjene meni
Moje knjige su namenjene meni
Eva Ras je igrala u mnogim TV serijama, u filmovima, a u istoriju jugoslovenske kinematografije ušla je odavno, svojom ulogom u filmu Dušana Makavejeva 'Ljubavni slučaj službenice PTT-a'. U to vreme scena u kojoj na nagoj Evi, koja potrbuške leži na krevetu, sedi crna mačka - izazvala je mnogo kontroverzi. Kasnije ta scena je proglašavana i za jednu od najlepših u našoj kinematografiji.
Eva Ras i slika i piše. Njen roman 'Sa vrha >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob', ušao je nedavno u uži izbor za nagradu 'Žensko pero'.
Sopstvenu fascinaciju Eženom Joneskuom naša sagovornica poslednjih nedelja deli ili bolje rečeno živi sa pozorišnom publikom širom Srbije, gde uz Đuzu Stojiljkovića ima glavnu ulogu u predstavi 'Dve stolice', koju je režirao Rale Milenković u produkciji sremskomitrovačkog pozorišta.
'Jonesko je apsolutno genijalan pisac. To vam se egzaktno pokazuje u tom komadu koji je Rale Milenković veoma dobro vodio i režirao. Njegov cilj je bio da na uštrb apsurda drame istakne žive likove. I u tome je uspeo', ističe naša sagovornica. Vas je u prvi mah Joneskova genijalnost uplašila, hteli ste čak i da odustanete od uloge...
- Da, ja sam se njegove genijalnosti uplašila i poželela da odem, ali reditelj Milenković i kolega Đuza Stojiljković, koji ovde apsolutno briljira, su me uverili da ostanem.
Ističete i izrazitu komunikaciju predstave sa publikom. Kako je tumačite s obzirom da su 'Stolice' veoma hermetičan komad?
- Rekla bih da je to neobična kombinacija uspela zahvaljujući reditelju. 'Stolice' su uistinu hermetična i teško svarljiva predstava, ali na sve nas je pomalo uticala činjenica da isti komad beleži ne tako beznačajan jubilej - 50 godina izvođenja, pa je možda i to imalo uticaja da mi sami iz sebe izvučemo maksimum. Tokom vaših turneja po unutrašnjosti Srbije videli ste da publika dolazi u pozorište. S druge strane, česte su priče o ugroženosti pozorišta, o besparici. Da li je teatar zaista ugrožen?
- Odavno se pitam kako teatar opstaje u moru tih novih medija i zašto ga još uvek negujemo, zašto ga ljudi posećuju, kako nije isčilio posle otkrića filma i televizije i dolazim do zaključka da je to zbog toga što je u pozorištima sve nepredvidivo kao i u životu, da se pred gledaocima stvaraju likovi i prizori i koliko ja kao glumica igram publici, isto se toliko publika igra meni, a ta zajednička igra stvara čudesne iluzije da smo to što nismo, da smo kadri da otkrijemo tajnu, da putujemo kroz nepostojeće koje je realnije od naše stvarnosti. Mislite li da je to uspelo i filmskoj umetnosti?
- Smatram da film od stvarnosti stvara novu stvarnost, da od mnoštva ovozemaljskih istina stvara novu istinu koja u stvari nikad nije ni postojala, već da postoji samo na platnu. Šta je vama bliže - teatar ili film?
- Kad igram u pozorištu ponese me, a kad mogu sama da biram, uvek sam birala film jer volim saradnju sa prirodom, sa stvarnošću a filma nema bez toga. U filmu ništa nije uslovno. More mora biti more, ulice prave ulice, tu su beskrajne mogućnosti ponavljanja da postignete najviše što možete. Bilo bi lepo da i pozorišne predstave igrate ceo dan, jednu za drugom. Uživala bih u tome. Da li je to možda bio povod da i literaturu odaberete kao vid iskazivanja?
- Mnogo puta sam se pitala zašto ja ustvari imam potrebu da pišem. Pošto sam glumica onda sam analizirala to kao ulogu i došla do jednostavnog rešenja: živimo u civilizaciji koja se guši u rečima, neprekidno slušamo, čitamo, govorimo, i zbog toga se zapravo ne čujemo, ne pridajemo značaj svim tim rečima. Pišem, jer ako me već niko ne čuje, niko ne saoseća sa mnom, onda ja kroz svoja dela mogu sebi samoj da razjasnim život i izbegnem zamke vremena u kojem živim. Moje knjige su prvenstveno namenjene meni, da pisanjem sama sebi razjašnjavam stvari, da razgovetno kažem šta je mene dirnulo, šta je za mene bilo važno na ovom svetu. Naravno, ukoliko su moje dileme zanimljive, ukoliko moji odgovori nisu neinteresantni - onda eto prilike za komunikaciju sa čitaocima. U vašoj poslednjoj knjizi 'Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob' imali ste jako uporište u stvarnosti. Može li se život udenuti u literaturu?
- Ja sam spisateljica koja voli da opisuje stvarne ljude, događaje i uopšte stvarni život. I u ovoj knjizi sam pokušala da to činim, kao i u prethodnim, i već sam morala uvideti da se život ne da udenuti u literaturu. Stvarni život je samo polazna tačka za literarno delo, on, život, se u toku pisanja udaljava od ovog stvarnog sveta i pretvara se u svet literature. Tako i mene pisanje me udaljava od sebe same. Ponekad je to voma dobro, jer da biste sebe upoznali morate se od sebe odmaći. Kako Eva Ras vidi samu sebe: kao glumicu, slikara ili pisca?
- Teško mi je što sam glumica, ali sam glumica šta god da radim. Ponekad mislim da glumim i slike_arhiva koje slikam i knjige koje pišem, a teško je biti stalno pred publikom. Ipak, šta god da radim u životu, ja živim - a to je najveće čudo, najveća lepota. Mila Milosavljević
