Izvor: Blic, 13.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moje drame su rokerski mišljene
Moje drame su rokerski mišljene
Pojašnjavajući sam naslov svog najnovijeg komada, koji će istovremeno i režirati u Narodnom pozorištu, dramski pisac Siniša Kovačević kaže: 'Komad se krajnje pretenciozno zove ‘Velika drama’', dodajući da, iako su probe počele, još uvek ne zna kada će biti premijerno izveden. Čeka ih, kako kaže, veliki posao. Ova drama, pokušava da artikuliše sudbine četrdesetak dramatis persona. 'Insistiram na tome da je reč o dramskim likovima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jer ne postoji junak koji će na primer utrčati i samo reći ‘idu Turci’. To je komad od sto osamdeset strana i, po mojoj skromnoj proceni, predstava će trajati neka četiri sata.' Možete li reći nešto više o samoj strukturi komada?
- Ovaj komad ima naslov 'Velika drama' zato što je veliki po temi, jer se bavi jednim dugim vremenskim periodom koji pre pripada epopeji nego drami. On je veliki po svom strašnom dramskom naboju, jer preko pojedinačnih sudbina artikuliše sudbine triju entiteta i, na kraju, to je prvi komad koji se bavi sudbinom vojvođanskih Nemaca posle Drugog svetskog rata. Počinje, dakle, dolaskom Crnogoraca u Beograd, pa se u svom drugom delu bavi dolaskom Crnogoraca u Vojvodinu i napokon, kroz jedan polomljeni dramaturški kod u trećem delu, komad se bavi 2000. godinom.
Često se u svojim komadima bavite onima koji nemaju nikakve šanse u datom trenutku, sada vojvođanskim Nemcima posle Drugog svetskog rata, u drami 'Janez' glavni junak je Slovenac?
- Moja poetika se može svesti na nekoliko paradigmi: prva je da su moje drame rokerske, po svojoj suštini i po načinu na koji su mišljene. S druge strane, uvek me je zanimala sudbina pojedinca unutar turbulentih i tmurnih vremena, gde ja taj prostor antagonog izmeštam sa pojedinca, sa nekog ko bi ad nominem bio Janko ili Marko, u neki splet političkih, socioloških i drugih okolnosti. Tako da su Nemci tu jedna nuspojava, poput izmeštenih Crnogoraca, koji su takođe jednako tragična nuspojava, kao uostalom i starosedeoci kojima će se sve promeniti osim pejzaža. Promeniće se politika, komšije, umesto Nemaca doći će Crnogorci, nesrećni zbog gubitka svojih brda, dok će ti isti Nemci diskretno plavetnilo Fruške gore u daljini zameniti nekim Švarcvaldom, nekom nemačkom Crnom Gorom. I sve to naravno sa reperkusijama koje svoje tragičke završetke imaju u današnjim vremenima. Prosto rečeno, ovo je komad o višku vere, o verskim zilotima koji su do juče strašno verovali u Boga, Oca i Svetoga Jovana, potom tu veru zamenili tvrdom verom u komunizam, da bi se sve to, pedeset godina kasnije, reperkutovalo na ovo što je tragizam našeg vremena. 'Velika drama' će biti igrana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Da li je to čast za pisca?
- Ako treba da budem patetičan i da kažem da li sam počastvovan što ću biti igran ovde - onda ću reći jesam. Međutim, Narodno pozorište takođe treba da bude počastvovano činjenicom da ima trostrukog 'sterijanca'. Pitanje koje bi podrazumevalo apsolutnu novinarsku objekciju treba da bude upućeno upravi Narodnog pozorišta i da glasi: Zašto se Siniša Kovačević tek sada igra u Narodnom pozorištu, zašto Dušan Kovačević nikada nije igran u Narodnom pozorištu, zašto Ljubomir Simović, osim 'Hasanaginice', doskora nije igran ovde i zašto je Aca Popović ovde igran sa 'Raspućinom' i 'Aferom Ljiljak'. To je pravo pitanje, a dabome da mi imponuje činjenica da sam igran ovde, jer je reč o vrsti komada koja sama sebi traži scenu. 'Velika drama' je komad koji može biti igran samo ovde i nigde više. Zvanično je najavljeno puštanje u javnu raspravu zakona o pozorištu, hoćete li uzeti učešća?
- Naravno. Međutim, zakon je već ustavno neodrživ zato što ne mogu glumci, da parafraziram Orvela, biti ravnopravniji od drugih. Zašto bi jedan glumac bio reizboran na svake četiri godine i zavisio od imepratorske volje upravnika, a jedan hirurg bio stalno zaposlen. On je neodrživ i zbog toga što ne ograničava mogući prostor autokratije koji je meni kao upravniku dat od opštinske ili republičke administracije. To bi prevedeno na svakodnevni život, sa pozicija ovakvog zakona, moglo i da izgleda ovako: ja kao car upravnik hoću da primim samo one glumice koje će spavati sa mnom, primiću samo one glumce koji će mi utovarati ugalj i kiseliti kupus, i hoću da primim samo one glumce koji će mi dati po pet stotina maraka za četvorogodišnji ugovor. Dabome da je reč o karikiranju, ali zakon mora onemogućiti takvu mogućnost. Ne sme se računati na nečiju samokontrolu - šta ćemo ako dođe neko ko je nema. Zakon će pasti na tome, ali ja mu želim da bude donesen jer nam je potreban. Vojvodina je autentično srpska
S obzirom na temu komada, na činjenicu da ste među osnivačima nove političke stranke 'Pravda', kažite šta mislite o poziciji ili stanju u Vojvodini danas?
- Ova drama umnogome konotira sa politikom kao dramskim ili tragičkim reperkusijama ljudskih sudbina, i kolektivnih i individualnih. Moj stav o Vojvodini je jako prost. Ja sam čovek koji je, kada je Vojvodina u pitanju, sa dna kace, s obzirom na to da je Austrougarska carevina bila u potpunosti administrirana, gotovo birokratizovana, ja znam svoje jako daleko vojvođansko poreklo i po ocu i po majci. Znači, Vojvodina je autentično srpska. Autonomija Vojvodine je uvek bila isključivo i samo srpsko pitanje. Čak i u vremenu kada je nastajala i kada je dobijala, taj sufiks ili prefiks, zavisi kako ga je ko izgovarao, srpska Vojvodina ili vojvodstvo srpsko. I to u vremenima kada Srbi nisu bili većinski narod u Vojvodini. Otuda imate prideve srpski u nazivima najkapitalnijih institucija. Znači bilo je potrebno biti autonoman u odnosu na Beč, u odnosu na Peštu, u odnosu na te jezike, u odnosu na potencijalnu asimilaciju toga tipa. U ovom trenutku potreba za takvom vrstom autonomije apsolutno ne postoji. Vojvodina u ovom trenutku mora sačuvati sve svoje posebnosti koje idu od morfoloških i mentalitetskih karakteristika, pa do gastronomskih posebnosti. I one se moraju poštovati, ali ceo problem oko Vojvodine nestaje onog trenutka kada se Srbija decentralizuje. Milošević je Srbiju centralizovao da neslućenih granica, a nisam siguran da se to nije dopalo i ovima iz DOS-a. Željko Jovanović
