Izvor: Blic, 05.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja ogrlica od sećanja
Moja ogrlica od sećanja
'Moja knjigu ‘Perle od vode’ čini niz priča koje se nadovezuju jedna na drugu i predstavljaju deo moje životne ogrlice. One potiču iz mog sećanja ili sećanja mojih bližnjih i za mene su opipljive i jasne, ali i osetljive kao i svako sećanje. Na malo grublji dodir rasplinu se kao vodene kapi', na taj način je naša filmska diva Vera Čukić, glumica koju pozorišna publika takođe pamti po velikim ulogama, za 'Blic' pojasnila naslov svoje knjige.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Valja dodati da je Vera Čukić, za razliku od mnogih, znala da sačuva svoju privatnost, da ne dozvoli da joj nešto izmakne kontroli i da je taj njen odnos prema javnosti tim dragoceniji ako znamo koja je vrsta javnog života danas u modi. Knjiga je pisana u formi zapažanja i sećanja a ipak povezana tajnom pričom o vama. Zašto ste odabrali ovaj način?
- Zato što su to priče o ljudima i događanjima iz mog života i života moje porodice, dakle neka vrsta autobiografije. To je i roman o građanskoj porodici u XX veku u balkanskim okolnostima. Koliko je ličnog ne samo u zapažanjima već i u samom toku događaja? Ili, da li vam je bilo važnije sećanje na događaj ili događaj sam?
- Trudila sam se da što je moguće više zaobiđem to lično u knjizi jer je ono samo moje i intimno. Odabirom priča želela sam da napišem, bar u malom, antiratni roman kao i da skrenem pažnju, koliko je to u mojoj moći, na izgubljene vrednosti građanskog društva: obrazovanje, red, poštovanje rada, uzajamno uvažavanje, toleranciju…
Posebno se nameće opis 'onog jutra kad je tata otišao nekud' i noći kada su četnici 'velikim noževima izboli sto'. Je li to skica za film, samo ružno sećanje ili nešto treće?
- U tom delu knjige pišem o događanjima i ljudima kojih se ne sećam jasno jer sam bila u to vreme isuviše mala. Oni su bili prisutni u životima moje porodice kroz priče mame i bake, a ja sam uvek nosila osećaj tuge i očaja pred ljudskom agresijom. U knjizi govorim o konkretnim događanjima i određenim ljudima, i trudim se da sve to iznesem pred čitaoce ne donoseći sud ili presudu. U kojoj meri pričinjava bol prisećanje događaja iz detinjstva? Kažete da je ono jedino trajalo.
- Moja porodica je u građanskom ratu, tokom Drugog svetskog rata, bila podeljena, i posledice su bile tragične za mnoge i sa jedne i sa druge strane. Zato moje detinjstvo nije bilo bezbrižno. Ali bilo je i srećnih dana, i o njima takođe pišem. Većina junaka koje opisujete i ljudi kojima posvećujete pažnju, vaši su bližnji - rođaci i obični ljudi, lekari, pravnici, inženjeri, komšije. Potpuno ste zaobišli svet poznatih, slavnih ljudi sa kojima ste nesumnjivo takođe imali dodira. Zašto?
- Dvadeseti vek je doneo mnogo patnje većini ljudi a najviše takozvanom običnom svetu, svetu bez moćnih prijatelja, bez velikih para, bez velikih mogućnosti. Mislim da je najviše stradao građanski sloj, oni bez uporišta u selu, inteligencija i činovništvo. Uvek sam bila zapanjena stepenom nepoštovanja prema onima koji žele da uče, rade, pomažu drugima, veruju u ljubav, prijateljstvo, dobrotu… Iako ga pratite, vaš glumački život uglavnom više provejava ovim štivom nego što se bavite njime?
- U ovoj knjizi on nije tako važan. O njemu se, osim toga, dosta zna. A važan je onoliko koliko je od mojih uloga ostalo u duhu drugih ljudi. Da li možda spremate posebnu knjigu o sebi kao glumici, o svojim ulogama?
- Ne, taj deo ostavljam drugima, ako bude interesovanja za to. Željko Jovanović
