Izvor: Blic, 26.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja borba protiv tame
Moja borba protiv tame
Preksinoć, u subotu uveče, u novoustanovljenoj galeriji Ministarstva kulture, gde je u toku izložba '110 godina filma u Srbiji', Vitoriju Storaru, proslavljenom italijanskom direktoru fotografije, uručeno je priznanje Jugoslovenske kinoteke 'Zlatni pečat'.
Ovaj trostruki italijanski 'oskarovac' ('Apokalipsa danas', 'Crveni' i 'Poslednju kineski car) snimio je skoro sva ostvarenja Bernarda Bertolučija, radio sa Kopolom, Karlosom Saurom, Mikelanđelom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Antonionijem... U Beogradu boravi povodom nastavka snimanja koprodukcijskog filma o Karavađu.
Prošetao je te večeri Storaro kroz galeriju, razgledao eksponate, srdačno se zahvalio na priznanju i rođendanskim čestitkama (tog dana mu je bio rođendan) i s uvažavanjem se obratio prisutnima.
Nakon jednog veoma simpatičnog izgovorenog 'hvala lepo', govorio je o umetnicima kao vizionarima, o čovekovoj potrebi za načinom (instrumentom), u šta je uvrstio i kameru, pomoću koje bi mogao iskazati sebe.
Pričao je o svom ocu, kinooperateru, koji ga je uveo u svet filma i fotografije, o svojim mladalačkim fascinacijama, o spoznanju da, ukoliko želi da se ozbiljno bavi snimateljskim poslom, mora naučiti mnogo više o arhitekturi, muzici, literaturi, sliukarstvu.
Pripovedao je sa velikim žarom kako je upoznao jedan veoma važan lik, Karavađa. Odnosno njegovu sliku na kojoj je lik San Matea (Sv. Mateje) i zrak koji se probija kroz tamu.
'Želeo sam da upoznam taj zrak, shvatim njegov značaj i važnost. Od tada je prošlo mnogo vremena i ja sam u svemu što sam radio pokušavao da ga ponovo stvorim; kao vezu između ljudskog i božanskog, između svesnog i podsvesnog. Nisam znao koliko će put trajati, niti koga ću sve sretati. Mislim da mi, koji tako putujemo, svakim danom saznajemo nešto novo, a onda svojim delima prenosimo to drugima. U tome i jeste lepota svih umetnosti. Na tom mom velikom putu desilo se da sam se iznova sreo sa Karavađom. I tako sam, mislim, zatvorio jedan put. A ono što sam nedavno shvatio, a što svojski pokušavam da prenesem svim svojim asistentima, prijateljima, deci, pa čak i svojim unucima, jeste ovo: ako nešto zaista volite i zaista želite - to ćete sigurno i ostvariti. Pitanje je samo vremena. Ja mogu da kažem da sam u svojoj silnoj želji da upoznam taj zrak upoznao i ličnost koja ga je stvorila - Karavađa. Verujem da, zahvaljujući pomoći ljudi iz Beograda i mojoj malenkosti, ono što je meni Karavađo dao, ja ću, snimajući ovaj film, pokušati da vratim njemu. I podarim drugima', rekao je Vitorio Storaro.
A potom je, uprkos gužvi u kojoj se našao, našao vremena i za kraći razgovor za 'Blic'. Mnogo se govori o dominaciji komercijalnog američkog filma, o sve manje prostora za autorski film. Kakav je vaš odnos prema tome?
- Činjenica je da danas dominira američki film. Ali to znači da ta kinematografija ima odličnu organizaciju, vrlo efikasan model funkcionisanja, snažnu strukturu. I to je nešto što od njih treba učiti. Svako pojedinačno mesto, svaka zemlja, svaka kultura trebalo bi da crpi iz tog modela. Jer film je jedna ekstezivna forma. A svaka umetnost, da bi se ostvarila, mora da bude prenesena publici, da dopre do ljudi. Oni su majstori u tome. Ne kriju li se tu i opasnosti, recimo za gubitak kulturnih identiteta?
- Zašto bismo, ako smo pametni, bilo šta izgubili? Nema razloga. Ja sigurno neću izgubiti ako napravim film u Holivudu, Srbiji ili bilo kom drugom mestu. Poenta je u odnosu prema stvarima. Uvek biram ono čime ću se baviti. Ne radim sve. Tim izborom mi u stvari zadržavamo naše ja, naše karakteristike. Određuje nas ono što želimo da radimo i čemu se posvećujemo. Čovek čuva najbolji deo svog bića ukoliko ume da sledi svoje unutarnje želje. A šta je to što sledeće želite da radite?
- Film o Karavađu je za mene toliko obavezujući da moram biti koncentrisan sto posto. Tako da ne mogu sada da razmišljam o drugim projektima. Poštujem svoje želje. I dok sam u jednoj, ja sam joj veran. Ne mislim na drugu. Tim pre što je ovo film o Karavađu, stvaraocu čiji je svetlosni zrak bio za mene toliko važan. Zrak svetlosti očito ima posebno mesto i u vašem poslu, ali i u životu...
- Svaki moj rad predstavlja novo iskustvo, ali zajednički imenitelj svih mojih poslova jeste nastojanje da svaki put tu svetlost koja je u mojim mislima pokažem drugim ljudima, a kroz nju i ono što mislim. I u svojoj knjizi 'Pišući svetlošću' govorim o onome što sam saznavao proučavajući svetlost, kao i o načinu na koji se svetlošću može ispisivati ono što se vidi. Smatra se da ljudi pišući pokušavaju sami sebe da shvate. A ja koristeći svetlost pokušavam da shvatim i upotrebim ono najbolje kod drugih i da tako i sebe iskažem. Upravo baveći se tom svetlošću, i pišući knjige o njoj, uspeo sam da dokučim sav značaj svetlosnog zraka što probija tamu.
T. Nježić
