Izvor: Blic, 14.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj zadatak nije da varam publiku
Moj zadatak nije da varam publiku
Đurđija Cvetić je glumica posebnog rafinmana i diskretnog glumačkog šarma kojem je nemoguće odoleti. Ovaj put se, međutim, našla pred delikatnim zadatkom. U predstavi 'Skup' Marina Držića, koju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režira Jagoš Marković, sagovornica 'Blica' igra mrgodnog, pohlepnog i škrtog Skupa, mušku glavu porodice. O načinu na koji je reditelj postavio ovo delo Marina Držića, sagovornica 'Blica' kaže: 'Ovoga >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << puta Jagoš ne pravi predstavu kakvu smo navikli da vidimo kada je reč o njegovim režijama mediteranskih tema; ovoga puta reč je o predstavi sa nekom beketovskom gorčinom, bez one lakoće i smeha, bez onog života koji to podneblje podrazumeva. Zapravo se radi o svemu, samo ne o životu. Reditelj je samu priču smestio na dno isušenog mora, u jednu ljudsku pustaru koju je i Bog zaboravio. U kojoj se vekovima živi ne isti način, u kojoj više nema ni vode, ni rastinja ni zelenila, u kojoj više nema čak ni boja i koju nastanjuju ljudi koji umesto odela imaju neke rite na sebi.
To je prilično neobična interpretacija Skupa, odnosno tvrdičluka?
- To nije klasični Skup, paradigma za tvrdicu, već čovek koji je pronašao neko blago. Prema Jagoševoj ideji, on nije pronašao zlato već, recimo, neku kutiju sa šarenim staklićima koji jesu blago zbog toga što svetle, što donose boje i lepotu u taj mračni svet na dnu. Kada ostali vide to što je Skup pronašao, poveruju da je reč o blagu, jer je zapravo reč o lepoti. A to je ono što oni nemaju. I ispostavlja se da je vrednost zapravo konvencija?
- Svako pronalazi vrednost prema svojim potrebama, za nekoga su to novci, za nekoga priroda, za nekoga umetnička dela. Jagoš je to postavio u tako surovim okolnostima, u svetu u kojem su ljudi zaboravili čak i da postoji drveće ili kako izgleda trava, pa je i logično da pojavljivanje jednog kovčežića punog nečega tako neobično i lepog, svakoga nagoni da ga poželi za sebe. Zato ovaj naš Skup nije samo običan tvrdica i neko kome je zlato vrednije od sreće svoje ćerke, već neko ko želi da sačuva za sebe tu lepotu na koju niko nije neosetljiv. Zbog toga predstava opravdava i razume jednog suštog negativca kakav je Skup. Igrate ulogu Skupa, kako ste se snašli u da kažemo, u muškom odelu?
- Možda bi bilo bolje da razloge zašto muške uloge igra žena, ali i obrnuto, objasni reditelj, ali je za mene to bio naročiti izazov. Glumci vole da se transformišu. Međutim, moj zadatak nije da prevarim publiku, i da ljudi pomisle kako sam se dobro maskirala. Suština tog rešenja se sastoji u toj odvojenosti od sveta zbog koje ljudi međusobno počinju da liče jedni na druge, postaju skoro bespolni. Žene postaju muškobanjaste grube, jer nema ljubavi, muškarci više nisu muškarci. Ne, naravno, u onom smislu da postaju homoseksualci. Oni počinju da liče jedni na druge zbog nedostatka mogućnosti poređenja i nedostaka mogućnosti izbora. Mi, zapravo, postavljamo pitanje da li je Skup u stvari majka koja je, boreći se za život u najgrubljim okolnostima, počela da nosi muški kaput i cipele.
U toku su probe za još jednu predstavu koja će biti igrana u Beogradskom dramskom pozorištu. Kako ste se snašli u tim 'simultanim' okolnostima?
- Reč je o komadu 'Majka i dete', trenutno najpopularnijeg skandinavskog pisca Juna Fosea, u kojem se govori o majci koja je svojevremeno zbog karijere ostavila sina. Reč je, dakle, o najtananijim psihološkim odnosima u porodici i ja takve situacije jako volim da igram. Sina igra Pavle Pekić, reditelj predstave je Stevan Bodroža, a premijera je planirana za 29. mart u Beogradskom dramskom pozorištu. Što se tiče ovih simultanih okolnosti, odnosno paralelnih proba, priznajem da do sada nikada nisam radila dve nove predstave istovremeno i jedva sam se navikla. Međutim, do poklapanja je došlo zbog toga što sam se razbolela i onda je jedna predstava sustigla drugu. To, međutim, govori i o tome da je sudbina glumca da bude biran i da nije uvek u prilici da sam odlučuje. Pogotovo kod nas, gde ne postoji sistem audicija i agenata koji bi radili te poslove organizacije. U vreme kada je Požarevac bio Kumrovec vi ste na tamošnjem pozorišnom festivalu napravil hrabar gest - odbili ste da primite nagradu zbog političkih mahinacija učesnicima festivala. Ali ste odbili da se priključite ekipi prvoboraca?
- Reč je o pitanju ličnog morala i stomaka. Ja sam to uradila jer sam smatrala da ako se za svoju kastu, za svoj esnaf, ne bore prvi u njemu, čemu se imamo nadati od najmlađih. Ako sebi laskam da sam bila među prvima, onda to shvatam kao privatnu obavezu. Nisam htela da otkažem predstavu, budući da je predstava kolektivni čin, i ja na to nemam pravo, ali imam pravo da ne primim nagradu jer se to tiče samo mene i moje odgovornosti. U međuvremenu se ispostavilo da krivaca nema, ili ih je veoma malo, kako objašnjavate tu pojavu baš sa stanovišta odgovornosti?
- Kao mlađa, bila sam vrlo sklona da nekoga okrivim zbog toga što nije u stanju da nešto uradi. Sa godinama, međutim, shvatite do prosto neki ljudi nešto mogu a neki ne, da je neko spreman da plati neku cenu, a neko nije. Možemo samo da žalimo što nisu brojniji ljudi koji su u stanju da nešto urade, ali to je tako, uvek se na kraju dođe do one konkretne jedinke. Uzmimo za primer ljude koji gledaju suđenje Miloševiću. Zamislite taj nesrećni, zablaćeni svet kojem nije bilo dovoljno da ga sluša deset godina. Zamislite tu nemogućnost shvatanja šta se dogodilo i to uživanje u prenosima u kojima oni pronalaze da im je Sloba kao nešto odlično rekao. Mene to duboko vređa i ponižava i sve manje želim da upotrebljavam 'moj narod'. Kada to kažem ja se pitam da li je moguće da smo u proseku toliko bili zaluđeni. Pa zašto onda uopšte govorimo o Turcima i njihovih pet vekova vladavine ako se danas za samo deset godina desila takva promena. Željko Jovanović
