Izvor: Blic, 16.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj dom je tamo gde prede moj mačak
Moj dom je tamo gde prede moj mačak
Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće 'Geopoetika' koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je 'Srbija nova zemlja na mapi njegove duše'. Komentarišući ovo svoje zapažanje za 'Blic' Genis je rekao:'Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše'.
Kako to objašnjavate?
- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv. U knjizi 'Dovlatov i okolina' kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?
- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike_arhiva su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tananih manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih došao do prave suštine nekog naroda. Na primer?
- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. 'Ne', odgovorila je, 'Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje', a ja sam u sebi dodao'pogotovo kada su pijani'.
U 'Američkoj azbuci' dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u 'Crvenom hlebu', žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka susreta?
- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U 'Crvenom hlebu' sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik. Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi 'Tama i tišina', koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?
- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj. TATJANA NEŽIĆ
