Izvor: Politika, 14.Apr.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Modernizacija
Mnogi tvorci naše državne politike prihvatili su fatalističku sliku Srbije kao opsednutog grada koji je primoran da izdrži nepromenjivu sadašnjost
Tokom protekle decenije velikih reformskih pokušaja koje proživljava naše društvo često je spominjana reč modernizacija. Mnogobrojne reforme doživljavale su, međutim, polovične ili potpune neuspehe. Vremenom su među elitama naše zemlje preovladala dva međusobno u potpunosti suprotstavljena stanovišta.
Prvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se svodi na tezu da modernizacija i nije baš ključan i važan činilac narodnog blagostanja. Snažno je uverenje da je do napretka moguće doći zahvaljujući samo „jakoj” vlasti i „mnogo vrednijem” narodu. Dakle, nadanje da bi neki veliki preokret, svetska kriza, prirodna bogatstva ili moćni saveznici, mogli da preokrenu sudbinu Srbije, otplate njene dugove i usmere je ka neslućenom usponu i moći, nije samo maštanje nezrelih. Nije reč ni o demagogiji nekog od režima kome ništa nije preostalo osim veštog pravdanja, nesigurnih saveznika i teza o zaboravljenim čudotvornim pločama, te izgubljenim mašinama na vodeni pogon nastalim zahvaljujući darovitim zemljacima koji su naučnu slavu stekli u inostranstvu. Mnogi tvorci naše državne politike, brojni naši uticajni intelektualci prihvatili su tu fatalističku sliku Srbije kao opsednutog grada koji je primoran da izdrži nepromenjivu sadašnjost, nadajući se neverovatnoj budućnosti. Neki naši političari i intelektualci verovali su (i veruju) za sebe da su rodoljubi, ali istinu govoreći nisu polagali prevelike nade u narod koji su tvrdili da vole. Odatle i ona čuvena misao o tome da je jedna od najboljih osobina naših građana njihova spremnost da izdrže razne nedaće.
Drugo stanovište zastupaju malobrojniji, ali danas uticajniji naši intelektualci. Oni veruju da je srpski narod istorijski i civilizacijski suprotstavljen modernizaciji. Stvorena je već bogata literatura koja potkrepljuje tezu da upravo Srbi u istoriji nisu bili spremni ni sposobni da izgrade demokratsku državu, da nisu poznavali ni dozvoljavali građanske slobode, niti bili spremni da plate skupu cenu neophodne modernizacije. Zaključak koji se nameće je da kako god birali, nesrećni srpski glasači ne mogu da iznedre političku elitu sposobnu da ih modernizuje. Sledi da je neminovno da to učini neko sa strane. Nedavno sam u našim novinama pročitao jednu sličnu misao prema kojoj su dva najveća dostignuća našeg naroda tokom protekla dva stoleća bili Jugoslavija i socijalizam. Dakle, najveći naš uspeh predstavljaju država, koja je konsenzualno propala, i državni sistem koji je u čitavoj Evropi odbačen kao neuspešan.
Srpsko društvo je tokom proteklih dvesta godina imalo mnogobrojne i značajne diskontinuitete. Česte propasti i mukotrpna započinjanja svakako nisu doneli dobar glas reformama i modernizaciji. Do 1914. godine inače u proseku prilično siromašno srpsko selo je razmerno bolje živelo nego radničke četvrti pojedinih razvijenih evropskih zemalja. Takvim biračima je bilo jako teško objasniti neophodnost modernizacije. Tokom realnog socijalizma ostvaren je životni standard koji nije bio zasnovan na razvijenosti naše ekonomije, ali je stvorio trajna očekivanja, učinivši deo naših građana svesnim da je ovde moguće živeti mnogo bolje i lakše nego u susednim zemljama. U svetlosti tih navika i očekivanja procesi kojima smo svedoci tokom proteklih dvadeset godina mogu da dobiju i malo drugačije tumačenje.
Danas deo Srbije živi siromašno, obespravljeno i potcenjeno – u kapitalizmu kakav na evropskom zapadu ne postoji već pola stoleća. Drugi deo naših građana živi još uvek u socijalnoj državi, koja je, istina, bankrotirala. Preživljavaju od novca kojeg u penzionim, socijalnim i platnim fondovima suštinski više nema. Konačno, nisu malobrojni ni građani – od tranzicionih dobitnika, partijskih vojski i klijentela, do raznih budžetskih korisnika i dela stanovnika bogatijih gradova – koji žive životom čiji kvalitet daleko prevazilazi realni, ali naravno ne i očekivani nivo. Sa izuzetkom malog broja prebogatih, većina njih je izuzetno nezadovoljna svojim statusom zato što svoje zarade ne porede sa prihodima sugrađana ili kolega iz susednih država već sa standardom stanovnika najbogatijih svetskih ekonomija.
Tako Srbiji prolaze godine. Savremena Srbija živi u očekivanju propasti ili čuda, na kleptokratiji korumpiranih vlasti, njihovom robinhudovskom sporazumu sa marketinški stvorenom biračkom većinom plaćenom zahvaljujući zaduživanju pokolenja koja će se roditi u dalekoj budućnosti. U nemogućnosti da opravdaju svoju nespremnost da se bilo čega odreknu, da hrabro nešto preduzmu i mnogo rizikuju, elite ove zemlje opredeljuju se između slavljenja narodnih mana i uverenja da je mržnja prema sopstvenom narodu opšte korisna vrlina.
Napredni klub
Čedomir Antić
objavljeno: 14.04.2011.
