Izvor: Politika, 04.Mar.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moda sportskog klađenja će proći
Čovek se ne odriče nade čak i kad zna da je ona varljiva
Vera u srećan slučaj ostavlja nadu onima kojima su sve mogućnosti zatvorene. Otuda stalan uspeh raznovrsnih klađenja i igara na sreću koje svakom pojedincu mogu pružiti iluziju da će dobiti naklonost sudbine. Igrati na sreću znači odreći se rada, strpljenja, štednje itd. U ime srećnog poteza i „tiranije trenutka“.
Sportske kladionice se razlikuju od klasičnih igara jer igrači veruju da imaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << određen stepen kontrole zbog informisanosti i znanja o sportu na koji se klade. Oni smatraju da to može biti velika pomoć u konačnom ishodu da se postigne dobitak. Za razliku od klasičnih igara na sreću, nije baš apsolutno sve prepušteno slučaju. U sportsko klađenje se na neki način veruje da je „razumno predviđanje“. Ovi momenti i čine jedan od osnovnih razloga zašto su kladionice sada popularne i zašto su poprimile razmere socijalne epidemije. Sportske kladionice su pokazale da su slične modi: u jednom trenutku svi rade isto. Kad se desi nešto zanimljivije, moda se menja. Zato mnogi sociolozi i socijalni psiholozi smatraju da će moda sportskog klađenja proći kad za to dođe vreme.
Oni koji nemaju želju za radom, rezonuju na sledeći način: „To što možeš da dobiješ na kladionici ne možeš nikako da zaradiš.“ Nisu ni svesni da će vrlo brzo postati gubitnici, koji svoj gubitak radom ne mogu da nadoknade. Na taj način upadaju u obrazac neproduktivne orijentacije, odlaze na kockanje i to postaje začarani krug. A kad ponestane para, počinju da lažu, varaju i kradu – sve da bi zadovoljili svoju strast za klađenjem.
Igre na sreću su poprimile prerušene oblike. Današnje histerično klađenje nije ništa drugo nego prerušena igra na sreću, kao u slučaju kvizova ili izbora za mis, gde se ne zahteva nikakav ulog izuzev onoga što pojedinac već ima pri sebi. Tako sve zadobija privid takmičarstva čime se obezbeđuje važna kompenzacija za odsustvo kristalno jasne, pravedne i razgranate socijalne konkurencije u stvarnom društvenom životu. Ali pošto samo retki pojedinci mogu dobiti takvu vrstu premije, za one koji otpadnu ili su samo puki posmatrači, ostaje identifikacija sa srećnikom, pobednikom. Na taj način pobeda se doživljava preko posrednika i identifikacije sa uspešnim načinom života. A to su već idealne priče za masovne medije o srećnim dobitnicima.
Već je zapaženo da u hazardnim igrama, klađenjima ili na lutriji, mogućnost dobitka je uvek protiv igrača, inače ne bi bilo igre. Organizatori klađenja obično kažu da je verovatnoća da se dobije glavna premija uvek mala. Imajući ovo u vidu mnogi istraživači postavljaju pitanje: Da li iz toga proističe da se ponašamo nerazumno ako se kladimo? Nerazumno je onda kad postajemo strasni igrači, kad nas igra privlači kao narkotik, kad se ruiniramo da bismoudovoljili svojoj zavisnosti. Lešek Kolakovski primećuje da se „hazardne igre razlikuju od drugih različitih životnih okolnosti time što su šanse proračunljive, ali ne možemo učiniti ništa da ih okrenemo u svoju korist“.
Od početka devedesetih kada su kod nas otvorene prve kladionice (Atlantik je prva legalna kladionica), posao se intenzivno razgranao jer su počele da rade nove kladionice (Lavovi, Brazil, Knez, London). Subotom popodne,kad je udarni dan za uplatu, redovi su skoro nepregledni, jer se kladi na rezultate fudbalskih utakmica skoro svih evropskih liga, zatim na teniske mečeve, odbojku, košarku, hokej, golf, pa i na političke izbore. Pogađa se konačan rezultat, rezultat u poluvremenu, ukupan broj golova, pa ko će dati prvi gol…Takođe je primećeno da je klađenje tipično muška igra u kojoj učestvuju svi,od srednjoškolaca do penzionera. I svi naravno sebe smatraju fudbalskim znalcima.
Igre na sreću uvek izazivaju određene moralne dileme, kao i pitanje da li je klađenje na lutriji znak nerazumnosti. Odgovori su različiti. Jedni smatraju da se onaj ko se kladi ili igra na lutriji trudi da postigne dobro koje mu ne pripada, koje ni na koji način nije zaslužio jer mu se život posrećuje bez napora i bez rada. On bez zasluga postaje bogataš.
Ima mišljenja da se klađenje i igre na sreću mogu objasniti potrebom čoveka za samoodlučivanjem, da nešto učini sam, da on bude subjekt izbora i da se upusti u rizik. Igre na sreću gotovo podučavaju kako je živeti u svetu nadanja.
Čovek se, ipak, ne odriče nade čak i kad zna da je ona varljiva i da je odbrana od njegove nemoći.
Profesor univerziteta, sociolog sporta
Dragan Koković
objavljeno: 04.03.2013.
