Izvor: Politika, 23.Apr.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnoštvo instanci nejasnih nadležnosti
Humanitarne organizacije u Srbiji reflektuju ono najbolje i ono najgore u našem društvu. Mnoge od njih su svetli primeri kontinuirane borbe i brige za ljudska prava i neumornog rada za dobrobit zajednice i građana. Manjina svojim prevarama dovodi u sumnju predani rad hiljada poštenih ljudi.
Poverenje građana Srbije u humanitarne organizacije ozbiljno je poljuljano nedavnim izveštajima o pokretanju postupaka zbog skandaloznih zloupotreba.
U našem društvu postoji tradicija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobročinstva i pomaganja ugroženim članovima zajednice, čak i u situaciji kada oni koji daju nemaju mnogo više od onih kojima pomažu. Ogorčena javnost s pravom se pita ko i kako kontroliše tokove novca koji prolazi preko računa humanitarnih organizacija u Srbiji.
Pravno posmatrano, sistem kontrole postoji. Ipak, nedovoljno jasno definisane nadležnosti kao i mnoštvo instanci koje imaju samo delimičan uvid u pojedine aspekte rada ne omogućavaju efikasno ostvarivanje kontrole.
Humanitarnim radom se bave organizacije (tzv. pravna lica) koje su osnovane u skladu sa zakonom. Međutim, „u skladu sa zakonom” ne znači da su te organizacije sve osnovane u skladu sa jednim zakonom.
Tako, neke od ovih organizacija osnovane su prema odredbama „starog” zakona o zadužbinama, fondacijama i fondovima iz 1989. godine, koji propisuje da se „zadužbina, fondacija i fond osnivaju radi pomaganja stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih i drugih društveno korisnih ciljeva” (čl. 1). Ovaj zakon propisuje da registar ovih organizacija vodi Ministarstvo kulture, dok „nadzor nad zakonitošću rada zadužbine, fondacije i fonda vrši opštinski organ uprave nadležan za poslove kulture”. Nedostatak ovog zakona je u tome što ne reflektuje više vreme u kome živimo i, posebno, što ne sadrži odredbe o finansijskoj kontroli.
Sa druge strane, nemali broj humanitarnih i dobrotvornih organizacija osnovan je prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama iz 2000. godine. Prema ovom zakonu „crkve i verske zajednice u okviru svoje socijalne i dobrotvorne delatnosti mogu osnivati odgovarajuće ustanove i organizacije. Socijalna i dobrotvorna delatnost crkava i verskih zajednica odvojena je od njihove bogoslužbene delatnosti” (čl. 33). Zakon šturo propisuje da „nadzor nad njegovim sprovođenjem vrši ministarstvo nadležno za poslove vera”.
Najveći broj ovih organizacija, međutim, osnovan je prema „starom” (iz 1984), ali i prema „novom” zakonu o udruženjima građana iz 2009. godine. Novi zakon o udruženjima građana predviđa da nadzor vrši Ministarstvo za državnu upravu, dok inspekcijski nadzor vrše upravni inspektori (čl. 71). Zadatak je upravne inspekcije da utvrdi potencijalne nepravilnosti i nezakonitosti u radu, da preduzmu mere radi otklanjanja tih nepravilnosti i nezakonitosti, kao i da podnesu prijave (npr. policiji, tužilaštvu) i pokrenu odgovarajuće postupke pred drugim državnim organima (npr. ministarstvima, sudovima). Agencija za privredne registre vodi evidenciju udruženja građana, a ove organizacije joj podnose godišnji finansijski izveštaj. Organizacije su takođe dužne da podnesu i poreske prijave pa tako i poreski organi imaju uvid u tokove novca.
Može se reći da su određeni oblici nadzora i kontrole nad humanitarnim organizacijama i udruženjima građana predviđeni našim zakonima, i da ove organizacije pravno posmatrano nisu „van kontrole”. Na osnovu redovnih godišnjih izveštaja državni organi imaju (i mogu imati) uvid u promet njihove imovine, prihode i rashode. Potencijalne nepravilnosti mogu se otkriti pregledom i upoređivanjem službenih evidencija organizacija i izvodima sa bankovnih računa. Na taj način mogu se utvrditi zloupotrebe dobijenih finansijskih sredstava ili službenog položaja.
Međutim, osim pravnog, u radu humanitarnih organizacija još su važniji moralni i ljudski aspekti njihove aktivnosti. Korišćenje luksuznih službenih prostorija i automobila u radu humanitarnih organizacija nije nelegalno i samo po sebi ne može biti predmet krivičnog gonjenja, ali otvara pitanje moralnog kredibiliteta „dobročinitelja” koji znatan deo sredstava ne koriste u svrhu za koju skupljaju sredstva. Sa druge strane, upotreba namenski dobijenih sredstava za potrebe kojima nisu namenjena sankcionisana je zakonom i zahteva reakciju nadležnih institucija. Njima u velikoj meri mogu pomoći i donatori koji treba da zahtevaju od organizacija podnošenje detaljnih izveštaja i punu javnost u radu.
*Profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnici za demokratiju
Stevan Lilić
[objavljeno: 24/04/2010]
