Izvor: Blic, 28.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnoštvo informacija ubija duh mladih
Mnoštvo informacija ubija duh mladih
Pustiti - da, opustiti - nikako, savetuje 'Farineli 21. veka', Nikolas Klepton, britanski kontratenor, predavač na Kraljevskoj akademiji i Koledžu Svetog Trojstva u Londonu, Muzičkoj akademiji u Budimpešti, Međunarodnoj muzičkoj školi u Dartingtonu, na srpskom, s perfektnim akcentom, studentkinju koja pohađa njegov master-klas u 'Guarnerijusu'. Nada Kolundžija kaže da je odmah naučio nekoliko naših reči da bi đacima približio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tajne pevanja. Da bi im bilo jasnije kako ne treba da dišu, imitira žabu. Smeju se. Koncentracija, njegova i studenata, fascinira.
Podsećate na performans?
- Da je drugačije, bilo bi dosadno. Odakle vam tolika energija?
- To mi uopšte nije problem, jer koliko je dajem, toliko i dobijam zauzvrat. Zato vam ne delujem umorno. Da li se svako strpljenje isplati?
- Strpljenje se uvek isplati.
I nikad nije gubljenje vremena?
- Ne mora neko da zna da peva, ali je važno da peva s voljom. Najteže je menjati loše navike. I ovde, kao i u Engleskoj, vidim, treba decu učiti kako da uče. Slovenski glas je posebno bogat. Možda je to zbog hromozoma. Ne znam. Sloveni, kad pevaju, ne pevaju 'crveno', već 'duboko crveno'. Talenata ima svuda, ali je publika drugačija. U Italiji ume da 'poludi', u Nemačkoj je suzdržana, kao i kod nas... Većina mladih misli da je dovoljno u letu uhvatiti nešto, što pre završiti studije i dobro zarađivati. Štaviše, u Engleskoj je zabranjeno pokuditi đaka. Najlakše je decu 'obrazovati' ubacujući im u glavu samo informacije. To je pouzdan način da budu pod kontrolom. Način koji savršeno ukida svaku mogućnost demokratije. Mi smo kao društvo, na žalost, na tom putu, i kroz tzv. elitizam. Kad ste prvi put osetili da možete da vladate na sceni ?
- U sedmoj godini sam osetio blagi ukus prvog parčeta moći. Pevao sam solo, za Božić, u školi u Vusteru, u Zapadnoj Engleskoj. Moj otac je bio pekar i poslastičar. (I danas pravi fantastičan hleb, za nas.) Nisam mogao pevati u katedrali, jer to je u Engleskoj već, znate, pitanje društvenog statusa. Imao sam zbog toga i sreće. Jer, deca koja zahvaljujući svom poreklu rano uđu u prokletu stručnost, ne vide muziku iznad nota. Da li su vaši roditelji lako prihvatili da budete pevač, muzičar?
- Do svoje 23 godine nisam znao da li ću biti muzičar. Moj glas je počeo da mutira tek u šesnaestoj. Prepoznao sam svoj glas kontratenora u 22. pomislivši da to bi moglo biti to, ali nekako u magli. Kasnije na Konzervatorijumu u Londonu, u biblioteci, gde sam radio, mogao sam iz prikrajka da posmatram jadne mlade ljude koji se bore sa grlom. Tad sam rekao sebi: ovo nikako ne želim. Previše je pritiska da se mora uspeti. Na konzervatorijum treba ići da bi se radilo, a ne da bi se postalo čudakom. Upisao sam studije bibliotekarstva, jer znate, nikad se ne zna, treba imati rezervno zanimanje…Na Oksfordu, na 'Magdalen koledžu' upoznao sam Dejvida Mejsona koga sam odmah prepoznao kao svog profesora. Za manje od dve godine stigao sam do otvorenog takmičenja u Barseloni gde sam osvojio dve prve nagrade… Da, moji roditelji nisu imali mnogo novca, ali su me podržavali. Tri godine kasnije, 1987. proglašeni ste za 'pevača Engleske'. Herojske uloge baroknih kastrata i muzika romanizma otvaraju vam vrata širom sveta…
- Posle je bilo lako. Angažmani u operama od Santjaga do Singapura, tri inkarnacije Farinelija, Sibirska palata kulture…Počeo sam i sam da predajem, pre otprilike deset godina. A što se mog profesora tiče, nakon šest godina, postao sam svestan da više ne napredujem. A hteo sam još da učim, iako sam već napunio četrdesetu. Da li je to vaš profesor takođe shvatio? - Ne. On mi je rekao da misli da nema potrebe više da učim. Da li sad kad ste i vi profesor mislite da se može dostići 'plafon'?
- To je pitanje psihološko, a ne glasa. Glas je fizička pojava i naravno da može uvek da se razvija. Naš mentalitet je taj koji nas sputava, uglavnom… Moj profesor postaje Dajan Forlano. Amerikanka, fenomenalna. I danas kod nje odlazim na časove 'da bih biljku zalivao da raste pravilno'. Za mene je prvi čas kod Dajan bio kao grom iz vedra neba. Sve što danas mogu mojim učenicima da dam, najiskrenije, od nje sam naučio. Na primer?
'Može se dostići tehnika ravna čudu, ali treba probiti iznad tenike, inače tehnika blokira, pevanje učini mehaničkim.' Sebi sam rekao: tačno, mnogo znam o funkcionisanju glasa, ali nedovoljno o pevanju. Koja je razlika između glasa i pevanja?
- Pevač može imati ekstra glas, ali čak i kad dobro peva glas nije totalno ostvaren. Mnogo je takođe poznatih pevača koji nemaju ekstra glas, ali tako dobro pevaju da imaju velike karijere. Koji je vaš slučaj?
- Ah! Nadam se da imam dovoljno interesantan glas, i danas, kad dovoljno dobro pevam, da mogu dostići dovoljno dobar nivo. Za to treba stalno raditi i putovati. Kako to mislite 'putovati'?
- U pevanju. Ima li danas pravih kastrata?
- Mislim da ih nema. Ili skoro da ih nema. Čuo sam da postoji nekoliko, ali oni su hormonalni ili čak fizički nesrećni slučajevi. Koliko vam je bitna emotivna ravnoteža?
- Ja ne bih mogao bez ljubavi i prijatelja. Neophodna mi je podrška. Znam da ima mnogo umetnika koji mogu da žive sami, ali ja nisam taj. Na šta vam ukazuje Dajan Forlano?
- Između ostalog: 'Evidentno je Nikolas da vi znate da pevate, ali mogu vam dati impuls da pevanje dolaze iz mozga i kako mozak da bude gospodar vašeg glasa.' Potpuno mi je promenila pojam gospodarenja sobom. Prethodno sam mislio da se tehnika postiže fizičkim efektima, a ne da se počinje sa mentalnim instrukcijama kojima se stiže do fizičkih efekata. Često učenicima kažem da bi mi bilo mnogo lakše da im samo pokažem rezultat, ali ja želim da ih obučim kojim sredstvima da do njega stignu. Kao što reče i Džoan Saterland: 'Pevanje mora da bude jednostavno, ali to ne znači lako'. Glas se otkriva. Kao kad seckate crni luk u cijem centru je negde sakriven glas. Seckate i seckate, dok se do njega ne stigne. Milena Marjanović
