Izvor: Blic, 14.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mladima će, zbog očeva, još vrlo dugo trnuti zubi
Mladima će, zbog očeva, još vrlo dugo trnuti zubi
Aleksandar Gatalica, pisac i muzički kritičar, dobitnik uglednih književnih priznanja, poznat ovdašnjoj publici po delima 'Vek', 'Mimikrija', 'Govorite li klasični' i drugim, a odnedavno je i sekretar Srpskog književnog društva. Ovaj stvaralac napisao je svoju prvu dramu koja će u režiji Gorčina Stojanovića premijerno biti izvedena 17. maja na sceni BDP-a. Sudbina tog teksta bila je zanimljiva: naime, žiri je nagradio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tekst potpisan šifrom, potom je čitava dva meseca tragao za autorom. Kad su ga, konačno, pronašli, ispostavilo se da baš i ne znaju ko je Aleksandar Gatalica.
Da li je to uzburkalo vašu sujetu?
- Pa, malo sam se žacnuo. Ali posle mi je sve zajedno bilo simpatično. Međutim, komad je i dalje imao neku sreću da neke delove na promociji časopisa 'Teatron' čita glumac Goran Milev, kome se to veoma dopalo. Zajedno smo kasnije pronašli reditelja, Gorčina Stojanovića, a potom i producente - Niški kulturni centar i Beogradsko dramsko pozorište, odnosno gospodina Nebojšu Bradića koji nam je mnogo pomogao. Za vašu prozu karakteristične teme su fašizam, muzika, ljubav. Da li su to pitanja koja tretirate i u drami 'Čioda sa dve glave'?
- U komadu se radi o sudbini jednog dirigenta. Da su članovi žirija čitali moju prozu znali bi da sam ja autor, jer su muzika, ljubav i fašizam moje tri prepoznatljive opsesije. Važno je napomenuti da je to eksperimentalni komad, zamišljen tako da ga igra jedan glumac, jedan statista i da budu tri glasa sa magnetofonske trake. Onda je Goprčin Stojanović, drčan i pametan kako ga je bog dao, došao na ideju da Goran Milev igra svih 5 likova. A da stvar bude neobičnija ponekad i dve uloge u isto vreme. Mislim da će ta vrsta pozorišta zainteresovati publiku. Rekli ste da je reč o sudbini jednog dirigenta. Da li je to autentična priča?
- Drama je smeštena u period fašizma, dešava se od 1938. do 1948. godine i prati sudbinu jednog dirigenta Jevrejina koji je izdao svoju ženu da bi došao do tako željenih papira, odnosno dokumenata. On nije autentičan, ali zato sve oko njega jeste, što je takođe prepoznatljivo za moje pisanje. Svi spomenuti događaji oko njega su verodostojni, tako da bi se on mogao nazvati nekom vrstom idealnog slučaja tih godina. Zapravo je to priča o slabim Jevrejima. Nisam Jevrejin, niti imam nekog takvog u rodu, ali se tom temom bavim, evo, već više od jedne decenije. 'Čioda sa dve glave' je moje razmišljanje na temu slabih i jakih Jevreja, pri tom oni su samo paradigma. Jer takvih, naravno, ima u svim nacijama.
Po čemu vi razlikujete slabe i jake ljude?
- Slabi ljudi se teško odlučuju da naprave neki oštriji korak u životu, skloni su prevelikim kompromisima. Ne mogu da tvrdim ni da sam zagovornik jakih ljudi, jer prevelika odlučnost, videli smo tokom poslednje decenije, vodi prečicom u zločin. Život se očigledno kreće negde između povodljivosti i odlučnosti. Povodljivi u velikom broju pristaju da budu sledbenici odlučnih, a odlučni vrlo brzo prestanu da za bilo šta pitaju povodljivce i samim tim snose odgovornost. Mislim da će se u ovoj drami prepoznati svi tipični karakteri koji su obeležavali našu društveno-javnu scenu poslednjih desetak godina - bolećivci, kolebljivci, ali i oni koji su već postali zarobljenici ideje o sopstvenoj veličini, odnosno, kako se to klinički zove, monomanijici. U ovom komadu sam uspeo 'zatvorim' najviše sudbina za kojima, inače, tragam i u prozi. A to su?
- Krivci koji su bez krivice krivi. Ne liči li to na nas? Kako i zašto krivi, kako i zašto nevini?
- Krivi zato što smo dozvolili da nam se to dešava, a nevini zato što smo, izbegavajući velike žrtve, propustili šansu da sprečimo zlo. To je ta uporišna tačka u realnosti iz koje izrasta komad. Jer, pozorište je u snažnoj vezi s realnošću. A literatura, koja je vaše prevashodna profesija?
- Na jednom mestu u drami kažem da literatura nije život, već ona ima suprotstavljen odnos prema realnosti. Sreća življenja je u sigurnosti i ponavljanjima, a to je smrt za umetnost. Svojevrsna potvrda te teze je i činjenica da nije napisan nijedan dobar roman o bombardovanju Beograda 1999. godine što je i logično. Zato što smo tada živeli literaturu, odnosno virtuelnu stvarnost. Bio je rat, bombe su padale, a mi smo gotovo živeli kao da se ništa ne događa. Odnedavno ste sekretar Upravnog odbora Srpskog književnog društva...
- Obavljam tu dužnost kao general bez vojske, jer još uvek nemamo ni prostorije. Međutim, verujem obećanjima ozbiljnih ljudi koji kažu da će to biti regulisano za nekoliko dana. Naime, SKD ima brojne interesantne ideje i zamisli. To je asocijacija koja je zamišljena kao prostor za socijalizaciju pisaca, pošto su se do sada oni držali gotovo asocijalno, zatvoreni u nacionalističke tvrđave. Koliko su pisci zaista krivi za ono što nam se dešavalo tokom poslednjih desetak godina?
- Pisci su veoma krivi za ono što nam se dešavalo. Ali, moram da kažem da imam određenih olakšavajući okolnosti za njih. Ja sam, naime, pisac. U opisu radnog mesta mi je da se uživljavam u psihologije drugih. Tako mogu reći da mi mlađi ne znamo kako je bilo strašno pod Titovim socijalizmom četrdesetih i pedesetih. Izgleda da se jedinom alternacijom takvom socijalizmu činio nacionalizam, i ne znamo, zapravo, koliko je bilo lako zaboraviti demokratiju u toj dihotomiji naših tradicionalista i njihovih komunista. Mogu da razumem ljude koji su jedini izlaz iz socijalizma našli u prilaženju tradiciji, mogu da ih razumem i što su nehotično usvojili neglašenu nacionalnu retoriku i ksenofobiju, ali objektivno šteta koju su načinili jeste ogromna i biće potrebno mnogo vremena za njeno otklanjanje. Jer, svi u Evropi znaju kako su se ponašali stariji srpski pisci, tako da će nama, njihovim mlađim kolegama, još dugo trnuti zubi od toga. Tatjana Njezić
