Izvor: Blic, 18.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mladi danas vole žurke, a ne muziku
Mladi danas vole žurke, a ne muziku
Kenđi Damo Suzuki, nekad pevač (za tehnološki razvoj rok muzike najznačajnije) nemačke grupe 'Ken', multiinstrumentalista, slikar i vagabund napustio je Japan polovinom šezdesetih opsednut željom da čuje uživo grupe čija je muzika posredstvom američkih vojnika stacioniranih u bazi pokraj Jokahome, njegovog rodnog grada, neumoljivo osvajala, prema svemu američkom narogušenu, i 'zemlju izlazećeg sunca'. Nije to bila samo želja za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slušanjem muzike nego i osećaj potrebe da proputuje svetom i upozna ljude, 'proširi iskustva' kako je imala običaj da kaže generacija 'dece cveća'. Posredstvom Koncerte agencije B 92 i nove Muzičke redakcije Doma omladine, Suzuki je održao koncert u Barutani oduševivši pet stotina uglavnom mladih posetilaca.
Dok sedimo ispred hotela na Terazijama pokraj nas prolaze grupice demonstranata koji idu na miting 'podrške Slobi'.
'U Nemačkoj su ljudi bili suočeni sa ogromnim problemima zbog Hitlera a izgleda kao da ste i vi ovde loše prošli samo zbog jednog čoveka. Ipak, čini mi se da je do toga došlo i zato što ljudi nisu imali svoj karakter, zato što im je uništena individualnost. Zato mislim da su svi po malo umešani. Od svega je najgore što ste slomili komunikaciju sa svetom'. Za vas je još od detinjstva komunikacija bila najvažnija. Prvo ste gluvarili gradovima Amerike i Evrope, a zatim i Dalekim Istokom i Afrikom. Kako ste zapravo izgradili 'svoj pogled na svet'?
- Bio sam inspirisan 'bit pokretom', a grupu 'Džeferson Erplejn' čuo sam polovinom šezdesetih. Ta nova muzika neverovatno me je privlačila zemljama u kojima se izvodila. Sa šesnaest prešao sam na 'Tamlamotaun' zvuk, a do ploča sam dolazio preko američkih vojnika stacioniranih u bazi pokraj Jokahome. Četrdeset hiljada vojnika imalo je svoje klubove gde je ta muzika mogla da se čuje. Bilo je to vreme kad sam 'žudeo za nečim' a još nisam bio načisto šta je to. I u Japanu je postojao hipi pokret mada smo bili izgubili rat i sve što je dolazilo iz Amerike niko nije tek tako lako prihvatao. Otišao sam prvo u Ameriku, odgledao koncerte 'Grejtful ded' i 'Dorsa', naravno 'Džefersona', bio uključen u sve što je imalo veze s 'flauerpauer' pokretom ali me je nostalgija posle pola godine vratila u Japan. Nisam dugo sedeo s mirom. Putujem na Tajland, u Vijetnam, Indiju i Nepal, a kad prestanem s radom u grupi 'Ken' ludim za Zapadnom Afrikom i Saharom. Ta lutanja potpuno su me promenila. Tada su svi nešto 'tragali za slobodom', svi su želeli da probaju sve. Ja sam želeo da budem originalan i zato sam danas Damo Suzuki, a ne neki činovnik u Japanu. Zadojeni filozofijom 'darmabamsa' (lutalice) u Kelnu 1971. upoznaje dvojicu nemačkih studenata moderne umetnosti koji imaju grupu 'Inerspejs'. Kako je izgledao spoj hipi filozofije i ideje o tehnološkom eksperimentu koji su 'Inerspejs' nosili sobom?
- Kad sam ih upoznao ispred jednog kafea u Kelnu, iste noći već sam bio član grupe koja će do kraja godine uraditi album i promeniti ime u 'Ken'. Bio je to period kad nisam vadio džoint iz usta, kad se uzimalo mnogo 'tripova' (LSD) i kada su mladi po Evropi nedostatak mogućnosti 'promene stvarnosti' menjali 'promenom svesti'. Bila je to kulturološka odlika tog vremena.
Da li ste bili impresionirani studijskom tehnologijom koju je 'Ken' upražnjavao?
- Ne. Nikad nisam bio impresioniran tehnologijom ali me jeste zainteresovala. Zapravo, više sam voleo da slikam i prodajem platna po ulicama gradova nego da džedžim u studiju dan i noć. U početku nismo imali mnogo koncerata. Kao ludaci radili smo u studiju. Nikad nisam mislio da ću biti muzičar, mada sam još u Japanu bio menadžer jedne lokalne rok grupe. Jednostavno nisam sebe video kao pop zvezdu. Međutim, osim pevanja počeo sam da sviram saksofon, klarinet i klavir. Povezivao sam muziku i slikarstvo. Svaki instrument ima svoju boju i dolazi do mešanja 'boja' na sceni. Zapravo sam ja bio taj koji je pozvao druge članove grupe na saradnju, ja sam njih izabrao, bez obzira što sam za njih bio klinac, deset godina mlađi koji je pobegao glavom bez obzira od škole, a oni akademski građani. Zato se i nismo previše družili van studija, samo smo pravili muziku zajedno. Šta je presudno uticalo da se baš u Nemačkoj razvija 'elektronski' pravac roka koji će postati osnova, danas u klubovima dominantne, tehno-muzičke kulture mladih?
- Tamo je već postojala avangardna tradicija Štokhauzena. Nemačka je kao i Japan bila gubitnik u ratu. Obe zemlje bile su zasute američkim proizvodima, američkom kulturom koja je preko američkih vojnika prodirala u razorena društva. Bio je to zapravo proces 'antiamerikanizacije' u kome je umetnost služila kao provokacija, kao nešto novo i izazovno u odnosu na američku kulturu. Pokušaj drugačijeg. Zato su 'Ken' ili 'Tendžer in Drim', 'Kraftverk' ili 'Amon Dil' uspeli trudeći se da ne kopiraju englesku odnosno američku muziku. Možda oni tako i ne misle ali ja sam posmatrač sa strane pa sam neutralniji. Kako vam izgleda današnji rejv pokret? Da li zamerate mladima što slušaju 'mašinsku' muziku? - Ne, naravno. To je trend globalizacije. Kako da im zamerim kad su oni 'deca kompjutera'. Bila je to zaista revolucija našeg doba. Ali je dovela i do zavisnosti od 'mašina'. I tehno muzika jedna je vrsta 'kompjuterskog' pokreta. Onu socijalno-političku uslovljenost muzike različitim pokretima mladih tokom prošlog veka zamenila je tehno generacija koja s tom šemom nema nikakve veze. Njima je ustvari na tim njihovim žurkama više stalo do zabave, do društvenosti nego do muzike. I ranije bilo je grupa koje su se bavile elektronskom muzikom, a zvučale su žao mi je što moram da kažem, kao prazne plastične kese. Posle 1980. nema puno pokreta mladih koji su povezani sa savremenom muzikom kao što je to bio slučaj sa rokenrolom, čega je bilo u 'flauerpauer'-u, u 'kraftrok' muzici, pa i kod 'njuvejva'. Ta društvena uslovljenost kod tehna ne postoji i zato ga ne smatram društvenim pokretom.
Milorad Pavlović
