Izvor: Vostok.rs, 18.Nov.2013, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mlada Bosna – stara zloupotreba istorije
18.11.2013. -
Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu tretiralo se u to vreme kao i ubistvo bilo kog predstavnika okupatorske vojske. Treba istaći da aneksija Bosne i Hercegovine nije bila priznata od većine država jer je sprovedena protiv volje građana Bosne i Hercegovine i odluka Berlinskog kongresa. Najbolju ocenu političke pozadine Sarajevskog atentata 1914. godine dao je jedan njegov učesnik: ''To je bilo bez ikakva razmišljanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << kao kad voda naleti, bez ikakve sustavnosti.''
Približava se veliki jubilej, sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata, a već nekoliko godina do nas stižu opravdane sumnje da se zapadna istoriografija uveliko priprema za taj jubilej, ali u maniru redefinisanja istorije i proglašavanja novih krivaca za izbijanje velikog rata. Kako su već poslednjih nekoliko decenija definisani „dežurni krivci“ za skoro sva dešavanja na Balkanu u srpskom liku i delu, „smeši“ nam se još jedna značajna uloga u svetskoj istoriji. Hoćemo li je prihvatiti? Mirno pročitati i saslušati šta je sve to što smo počinili pre sto godina, ili ćemo pisati i govoriti po Rankeu – onako kako je uistinu bilo, saznaćemo vrlo brzo.
Sarajevski atentat, kao misaoni okidač i za jednu i za drugu varijantu čitanja istorije, svakako je događaj od koga treba krenuti.
Profesor dr Radoslav Gaćinović, naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu je upravo izdavaču Medija centru „Odbrana“ predao završeni rukopis na temu Mlade Bosne i Sarajevskog atentata. Knjiga otvara nekoliko, za ovu temu, najznačajnijih pitanja: kakva je organizacija „Mlada Bosna“, da li je Srbija bila umešana u pripremu atentata na austrougarskog prestolonaslednika, da li bi Austrougarska i Namačka napale Srbiju i bez Sarajevskog atentata, kakav je epilog zabaležila istoriografija tog vrmena...
Profesor dr Radoslav Gaćinović
Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu na osnovu XXV člana Berlinskog kongresa 1878. godine i Austrijsko - Turske konvencije. Austrijski ministar spoljnih poslova je predviđao brzu i laku okupaciju.
- Bečki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede odluke evropskih moćnika i samo 16 dana po završetku rada međunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prešle bosanskohercegovačku granicu i počele marš prema Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli i drugim gradovima. Procena austrijskog ministra spoljnih poslaova Julijusa Andrašija, da će okupacija biti bezbolna i da će bečku vojnu okupacionu silu narod Bosne i Hercegovine dočekati sa cvećem, pokazala se kao pogrešna. Međutim, većina pripadnika katoličke vere okupatorske trupe dočekala je kao spasioce, ali pripadnici druge dve konfesije - pravoslavci i muslimani, tako se nisu ponašali. Poznati vođa otpora bio je imam Hadži Lojo, koji je odmah nakon hapšenja interniran u zloglasnu tamnicu u Terezinu. Više od 200.000 austrougarskih vojnika je tek posle tri meseca teških borbi uspelo da savlada ustanike uz gubitke od 5.020 vojnika i 178 oficira. Gubici ustanika nisu bili zabeleženi, a za sve građane BiH nastupili su teški dani ispunjeni strahovladom.
Usledila je reakcija stanovništva aneksirane teritorije.
- Posle aneksije bosanskohercegovački studenti su izjavili da oni ni po koju cenu neće priznati aneksiju jer ona predstavlja najobičniju pljačku, a ''ako Austrougarska hoće da nas proguta mi ćemo joj progristi stomak.'' U Srbiji je proglas aneksije izazvao najveće nezadovoljstvo. Cela zemlja osećala se teško pogođenom. Udarac je bio namenjen ne toliko Bosni i Srbiji koliko srpskoj ideji i celoj srpskoj budućnosti.
Mlada Bosna nastaje kao logična reakcija - omladinski oslobodilački pokret.
- Ova organizacija imala je za cilj oslobođenje Bosne i Hercegovine i ujedinjenje svih slovenskih naroda. Pripadnici "Mlade Bosne" su se borili protiv Austrougarske monarhije, smatrajući je okupatorom, bez legalne i legitimne vlasti, čija je vlast bila silom nametnuta, i nisu je birali narodi BiH.
Šta je prethodilo Sarajevskom atentatu?
- Mladobosanci su bili svesni da su njihovi narodi porobljeni, ali su odbili da pristanu da budu pokoreni ma koliko bila jaka Austrougarska monarhija. Smatrali su da i međunarodno pravo odobrava borbu protiv okupatora. Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914.godine u Sarajevu tretiralo se u to vreme kao i ubistvo bilo kog predstavnika okupatorske vojske. Treba istaći da aneksija Bosne i Hercegovine nije bila priznata od većine država jer je sprovedena protiv volje građana Bosne i Hercegovine i odluka Berlinskog kongresa.
Austrougarska je sprovodila teror prema svima: Srbima, Hrvatima i Muslimanima, pa su članovi Mlade Bosne bili predstavnici sva tri naroda.
Mnogi su tada u svetu smatrali da je Sarajevski atentat bio akt revolucionarnog otpora prema okupatoru, prisećajući se evropske tradicije tiranoubistva koja se zasniva na teorijama klasičnog republikanstva stare Grčke i Rima.
Kako je oblikovana ideologija Mlade Bosne? Šta je bilo njeno idejno ishodište?
- Situacija među Južnim Slovenima u godinama koje su neposredno prethodile 1914, bila je veoma složena. Većina je težila da izrazi svoj bunt, ne samo protiv nacionalnog ugnjetavanja, nego protiv svih okova koji su gušili život u svim oblastima. Analizirajući tadašnju situaciju proslavljeni pisac i dobitnik Nobelove nagrade Ivo Andrić je zapisao: “Čitavo naše društvo hrče nedostojno, samo su pisci i revolucionari budni.'' Pripadnici Mlade Bosne bili su veliki rodoljubi. Njihova žudnja za slobodom se mora interdisciplinarno posmatrati a posebno sa psihološko-sociološkog i filozofskog aspekta. Mladobosanci su posebno bili inspirisani junaštvom srpskog srednjevekovnog junaka Miloša Obilića, njegovim samožrtvovanjem u borbi protiv tiranina. On je bio i ostao simbol srpskog junaštva i na njegovom primeru rađali su se slobodrski ideali i odlučnost da se nikada i ni po koju cenu ne prizna ropstvo. Srpskim epskim pesmama su se u to vreme divili i prevodili ih najpoznatiji svetski pisci i pesnici, a među njima i Aleksandar Sergejevič Puškin, Johan Volfgang Gete, Skot ser Valter...
Pominjemo teror okupacionih vlasti?
- Na snazi je bilo političko, kultuno i svako drugo nasilje nad narodima BiH. Ovakav odnos Austrougarske prema građanima Bosne i Hecegovine dodatno je motivisao mlade bosanskohercegovačke revolucionare da se bore kako za pravo za postojanje i opstanak, tako i za pravo na obrazovanje. Početkom XX veka samo 30 žitelja BiH imalo je akdemsko obrazovanje a posle trideset godina austrijske uprave, godine 1910. u Bosni i Hercegovini bilo je 87 odsto nepismenog stanovništva i samo pet gimnazija za oko dva miliona stanovnika.
Za atentat je odmah okrivljena Srbija.
- U naučnoj literaturi Sarajevski atentat se smatra delom nacionalnog pokreta naroda BiH. Istorijske činjenice potrvđuju da niko iz Srbije nije učestvovao u osnivanju Mlade Bosne. Za pripremu atentata na Franca Ferdinanda, zvanična Srbija nije znala. Znali su samo Milan Ciganović, Vojo Tankosić, Dragutin Dimitrijević – Apis, šef vojne obaveštajne službe, i kapetan Rade Popović, Apisov oficir na granici BiH. Istorijske činjenice neoborivo potvrđuju da je lično premijer Nikola Pašić, po saznanju da se priprema atentat, hitno naredio poslaniku Srbije u Beču Jovanu Jovanoviću da obavesti austrijsku vladu o pripremi atentata na Franca Ferdinanda. Apis se takođe predomislio i poslao je svog obaveštajnog oficira da odvrati Principa od bilo kakve akcije protiv austrougarskog prestolonaslednika. Princip je to vrlo odlučno odbio i tada je posumljao u iskrenost prijatelja iz Srbije. Austrougarsko ponižavanje Srba, bahatost i cinizam su i tada došli do izražaja. Oni su jednostavno smatrali da su to gluposti koje Srbi izmišljaju, jer, mislili su, ko je taj ko sme da napadne naslednika austrijskog prestola. Odgovornost srpske oficirske organiazcije ''Ujedinjenje ili smrt'' za atentat postoji u onoj meri u kojoj je upravo ona od 1912. godine stvarala planove za jugoslovensku revoluciju u austrijskoj pozadini, u slučaju da Austrougarska napadne Srbiju.
Austrougarska vlada nije raspolagala ni sa jednim materijalnim dokazom o umešanosti Srbije u atentat. Nakon atentata u Sarajevu Austrougarska je odmah poslala višeg činovnika zajedničkog ministarstva finansija u Beču Fridriha fon Viznera da utvdi odgovornost Srbije za atentat. Kao savestan državni službenik, privržen ideji pravne države i istini, Vizner je nakon detaljne istrage, 13. jula poslao u Beč telegram sledećeg sadržaja: ''Ne postoji ništa što bi ukazivalo na odgovornost Srpske vlade u organizovanju ubistva, pripremama ili u snabdevanju oružjem. Niti ima bilo šta što bi čoveka navelo da posumnja u tako nešto. Naprotiv, postoje dokazi koji, izgleda mogu da navedu na zaključak da je tako nešto izvan svake sumnje.“ Takođe, istražni sudija Leo Pfefer u svojoj knjizi ''Istraga o Sarajevskom atentatu'' piše da mu je od samog početka istrage bilo jasno da neće biti dokazana odgovornost Srbije za atentat u Sarajevu i da su rezultati do kojih je nakon temeljno završene istrage došao potvrdili njegovo predhodno uverenje.
Činjenice govore da bi Austrouraska i Nemačka i bez sarajevskog atentata napale Srbiju.
- Od aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine Austrougarska monarhija se u kontinuitetu pripremala da napadne Srbiju. Berhtold Leopold, austrijski buržoaski državnik i diplomata bio je veoma agresivan prema Srbiji, a njegov prvi saradnik grof Forgač prema Srbiji je gajio mržnju i prezir. Kao dokaz za to je njegovo insistiranje da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: “Srbiju treba uništiti (Serbija delenda est).''
Na bečkom dvoru je sve više sazrevala ideja, koju su naročito razvijali vojni komandanti na čelu sa načelnikom Generalštaba generalom Konradom Hecendorfom, da Srbiju, po njihovom mišljenju, kao opasno nacionalističko revolucionarno gnezdo, treba uništiti. Tu misao prihvatio je i sam Erental. U jesen i zimu 1908. i 1909, postojalo je nekoliko predloga šta treba učiniti sa Srbijom i kako je treba razdeliti.
Najveći broj istoričara u svetu potvrđuje davno dokazanu tezu da je Sarajevski atentat povod a ne uzrok napada Austrougarske na Srbiju Upravo tu činjenicu pokušavaju da ospore mnogi austrojski istoričari i mediji. Da je Sarajevski atentat povod a ne uzrok rata dokazuju mnoge činjenice. Među njima je i ona da je odmah prihvaćena ideja grofa Aleksandra fon Hojosa, šefa kabineta ministra spoljnih poslova Monarhije, da na Sarajevskom atentatu treba ''konstruisati rat sa Srbijom''. To je bilo jasno i Maksu Veberu, on kaže: «Onaj koji austrougarski ultimatum Srbiji iz 1914. (a time i Sarajevski atentat) želi da predstavi kao razlog za ovaj rat, taj je jednostavno - slabouman''. Konrad fon Hecendorf, šef austrougarskog generalštaba, je još 1907. godine u jednom pismu istakao da jugoslovenski problem treba rešiti ''jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije''.
Epilog: Franc Ferdinand je ubijen, usledio je sudski proces.
- Atentatori su uhapšeni, suđeno im je od 12. do 28. oktobra 1914. godine, a presude su im donesene 28.oktobra. Petorici zavernika: Danilu Iliću, Veljku Čubriloviću, Mitru Keroviću, Mišku Jovanoviću i Jakovu Miloviću izrečena je smrtna kazna, kasnije su carskom intervencijom, pomilovani na doživotnu robiju. Mitar Kerović i Jakov Milović a Neđo Kerović osuđen je na kaznu strogog zatvora u trajanju od 20 godina. Gavrilu Principu i Nedeljku Čabrinoviću, s obzirom na to da su po austrougarskom zakonu bili maloletni, izrečena je maksimalna kazna od 20 godina zatvora. Smrtna kazna vešanjem Danilu Iliću, Veljku Čubriloviću i Mišku Jovanoviću izvršena je 3. februara 1915. godine u Sarajevu. Najbolju ocenu političke pozadine Sarajevskog atentata 1914. godine dao je jedan njegov učesnik: ''To je bilo bez ikakva razmišljanja, kao kad voda naleti, bez ikakve sustavnosti.''
A onda su naletele neke druge vode. Već na kraju tog istog veka malo šta je od tragova Sarajevskog atentata ostalo.
Vidovdanski atentatori su na početku XX veka promenili tok istorije i svojim junaštvom zadivili svet. Zato je bilo logično i istorijski opravdano da se na obalama sarajevske Miljacke sačuvaju njihova istorijska znamenja. Početkom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, uklonjene su Principove stope ispred muzeja „Mlada Bosna“ koji se tada nalazio na obali Miljacke. Sa mesta atentata uklonjena je ploča sa natpisom: '' Sa ovog mesta je 28. juna 1914. godine Princip svojim pucnjem izrazio narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodu.'' Na početku XXI veka ovoga muzeja više nema. Uništen je tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini u poslednjoj deceniji XX veka.
Istorija ipak pamti da Principovi pucnji nisu objavili samo nadvojvodinu smrt, već četiri godine kasnije i uništenje Habzburške monarhije, uključujući i srednjovekovni kmetski sistem u Bosni i Hercegovini.
Igor Gojković,
Izvor: Glas Rusije
