Izvor: Politika, 06.Avg.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mitsko biće intelektualac
Zamislite kad bi na koricama knjige Na Drini ćuprija stajalo da ju je napisao dr Ivo Andrić, ili da je mr Josip Brodski, jedan od najznačajnijih ruskih pesnika dvadesetog veka, dobio spomenik u Moskvi
Sudbina intelektualca počinje veoma davno, još kad je slikar naivac sklon umetnosti po mraku, crtajući bivole u pećini, razmišljao o posledici a ne o uzroku. Kako i ne bi kad je pred njim bila sjajna budućnost, veliki deo praistorije i skoro cela Istorija. Onaj koji je lovio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i onaj koji je crtao lovinu bili su uvek dva različita čoveka jer intelektualcu, osim retkom tipu „funkcionalnog mislioca“, veoma nedostaje praksa. Pečat tome udarili su stari Grci, koji su sa podjednakim prezirom gledali na rad i na onaniju, povezujući ih, naročito ovo drugo, s bednim životarenjem satira i robova.
Ne znam kako je došlo do toga da intelektualac postane zanimanje, ali su sigurno tome kumovali čuveni par, Žan-Pol Sartr i Simona de Bovoar. Njihov slobodouman koncept salonskog komunizma podrazumevao je međusobno menjanje ljubavnika i ljubavnica, odricanje Staljinu svake odgovornosti pred masovnim raspisivanjem po Kolimi (ko je kriv Rusima kad lepo pišu i u najtežim uslovima), prezir prema svakoj vrsti posedovanja, kao i prezir prema nošenju donjeg veša, toj bednoj buržujskoj navici, stav koji se primio u galskoj naciji. Naime, statistika kaže da u proseku Francuz i Francuskinja godišnje kupe 1,5 gaća. Ona pola, a on valjda cele, da se zna ko je gazda u kući.
Viriti pod suknju ili deduktivno zaključivati ko ispod pantalona nosi donji veš nije baš lako pa su se, pri razlikovanju seljaka, radnika i poštene inteligencije Srbi dosetili. Stavljaju ispred svojih imena dr i mr. Zamislite kad bi na koricama knjige Na Drini ćuprija stajalo da ju je napisao dr Ivo Andrić, ili da je mr Josip Brodski, jedan od najznačajnijih ruskih pesnika dvadesetog veka, dobio spomenik u Moskvi. Čežnja da se bude intelektualac toliko je jaka da ju je umetnost zabeležila kao krik Anđelkine tetke u Mir-Jaminom Ranjenom orlu: Moja Anđelka svira mandolinu, učila je igranje kod čuvene Mage Magazinović i druži se samo sa intelegencijom. A u komšiluku mog detinjstva, iza zida koji nas je odvajao od svakodnevne svađe jednog bračnog para, drugarica bi, između šamara i psovki, kroz plač zavapila mužu, vojnom licu: Što se nisi oženio seljankom nego si hteo intelektualku.
U srpskoj prošlosti bilo je nekoliko pogroma intelektualaca tako da je pravo čudo što oni (intelektualci) i dalje postoje. Jedan je svakako bio krvoproliće na Kosovu u kojem je izginula srednjovekovna elita, a ostali živi samo tutuljavci i izdajice. Ko će da nastavi da misli? (U to vreme ženama se to još nije preporučivalo.) Evolucija je čudesna stvar koja uspeva da amebu usavrši do zglavkara tako da su se sledeće čistke umno stasalih generacija događale jedna za drugom, od Golog otoka pa do uspostavljanja novog poretka u kojem su svakog ko ima Višu farbarsku držali za intelektualca. Da ne zaboravim stare Beograđane, koji su se, iako im je deda bio amalin, a baba na Bajloncu prodavala domaće rezance, okuražili da pljunu na došljake, ubrajajući sebe, sticajem porekla, u intelektualnu elitu.
Nekadašnji intelektualci koji su se, za dobrobit naroda, poženili balerinama sad, ako ih ima živih, pišu memoare u dubokoj konspiraciji, puštajući da se kočopere oni sa više snage, takozvani transparentni intelektualci. Oni vole polemike i rado bi zaposeli i dve novinske strane, ako im urednik to dozvoli, na opšti užas onih koji se još nadaju da u novinama mogu da pročitaju nešto pametno. Umesto da se nađu na pustom gradilištu i na miru, bez posmatrača, stvari nazovu pravim imenom, učesnici polemike sofisticiranim izrazima, frazama koje se gibaju kao ruke Maje Plisecke u Labudovom jezeru, eufemizmima i doskočicama krstare po prošlosti neistomišljenika i njegovom profesionalnom habitusu, sve tražeći dlaku u jajima. Onaj uporni čitalac kome je polemika put da prodre u intelektualno tkivo sive moždane mase zeva kao golman željan driblovanja, na golu po kojem se isplela paučina. Sad će da mu ga da. Šta je time hteo da kaže?
Polemičar krepkog duha retko odustaje, urednik je taj kome dosadi da izigrava tampon. U vazduhu još malo treperi ona jara od pečenja palačinki koje su pljeskale po tuđem obrazu, a onda kad i to nestane, nastupa onostrani intelektualizam. Mržnja se više ne prenosi rečima nego osmozom, usamljeni vampiri traže neko zgodno mračno mesto, pećinu u kojoj bi još neoblikovani supstrat uskomešanih misli dobio zasluženu formu. Nekad je za to mogao da posluži Kalemegdan, danas je on prijatno, lepo osvetljeno mesto.
Ljubica Arsić
objavljeno: 06.08.2013.
.jpg)
