Izvor: Politika, 24.Dec.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mitovi aspiracionog društva
U svetu u kome je glavni ideal uspon ka vrhu, moćnici ne moraju da brinu da će neko pokušati da stvari „okrene naglavačke”
Mnogi danas nastoje da žive iznad svojih mogućnosti i ponašaju se kao da su bogatiji nego što jesu. Izazova nije malo. Čak i najskuplji brendovi su se ili sami „demokratizovali” ili ih je vredna ruka kineskih imitatora učinila dostupnim.
To je olakšalo održavanje statusnih iluzija pripadnika aspiracione klase – ljudi koji kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da veruju da su već postali ono što žele da budu.
Posle nekoliko decenija relativno lake društvene pokretljivosti, ponovo je došlo vreme u kojem je veoma teško uzdići se u klasnoj hijerarhiji. Čak i ostvarenje poslovičnog „američkog sna” danas češće zavisi od mame i tate i njihovog statusa, veza i novca nego od napornog rada.
I u jednom neretko zanemarenom smislu, svet je postao amerikanizovan, sa bogatima kao „superklasom”. S tim što njihove tržišne slobode i uspesi nisu prirodni saveznici našeg prosperiteta i političkih sloboda.
Ipak, prihvatanje pravila igre koja su nametnuli superbogati ne zahteva represiju: aspiraciona klasa je takmičarska ali i, što bi rekli marksisti, kontrarevolucionarna. Njeni pripadnici samo „pokazuju inicijativu”, oni ne žele da bilo šta menjaju. U svetu u kome je glavni ideal uspon ka vrhu, moćnici ne moraju da brinu da će neko pokušati da stvari „okrene naglavačke”.
Mnogobrojni su načini na koje se može kompenzovati nedostatak stvarne društvene pokretljivosti i graditi iluzija o „dobrom životu”. Mnogi su poverovali da su klasne barijere pale i da su već postali ono što žele da budu.
Bogati su i u Srbiji „superklasa”. Ali njima ne cvetaju ruže samo zbog toga što su bili vredni ili imali sreće i talenta. Oni se bogate ,,u svetu koji su sračunato uredili po sopstvenoj meri, vešto menjajući pravila igre” (Nikolas Leman, Kolumbija univerzitet).
Priča o „jednakim prilikama” i „šansama za sve” stvara ideološku dimnu zavesu koja skriva ogromne društvene barijere. Tržišni populizam deluje kao moćan sedativ. Naročito su mu skloni oni koji imaju razloga da veruju da će bezbolno preživeti tranziciju. I kod nas dogmu o svemogućem ,,tržišnom rešenju” najuverljivije promovišu ljudi koji očekuju da će ih hirovita ,,nevidljiva ruka” poštedeti.
Društvo svedeno na tržište ima i svoje ružne strane. Iza oboženog individualizma krije se i nažalost neizbežna samoživost pripadnika aspiracione klase: ,,moj” uspeh je često moguć samo ako neko drugi potone. Pravo ,,da mi bude bolje nego drugima”, konstatuje britanski profesor Stefan Kolini, postalo je najvažnije ljudsko pravo.
Problem s ovom verzijom pobedničkog mentaliteta je u tome što mnogima nikada nije dovoljno dobro. Čak i za one koji su zaista bogati, uvek ima još neki hotel sa sedam zvezdica koji se mora probati, neka jahta ili aviončić bez koga se ne može.
Ali i među onima koji (sigurno) nisu bogati sve je više ljudi koji „hoće sve i hoće sad”. Mnogi „znaju” da su sve već zaslužili i veruju da su uzimanje mita i različite prevare moralno prihvatljiva prečica do boljeg života.
Postoji još jedna stvar koju ne treba gubiti iz vida. Optimistička američka izreka: „Ponašaj se kao da imaš i imaćeš”, koja hrabri one koji se trude i vredno rade, ovde se često svodi na „pašće s neba”.
Uvrežilo se verovanje da je život utakmica čiji (pre)srećan kraj mnogi od nas ne samo da zaslužuju, već i naslućuju. To je učinilo da višak prošlosti, koji je obeležio devedesete, bude u Srbiji zamenjen viškom budućnosti. Sadašnjost nam se nekako opet izmigoljila.
*Fakultet za medije i komunikacije u Beogradu
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 24/12/2012
