Izvor: Politika, 24.Jun.2012, 05:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miševi, muhe i međedi
„Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene... stoji veliki, skladno srezan most od kamena sa jedanaest lukova širokog raspona“, pisao je Ivo Andrić.
Od pre godinu dana, nešto više od sto metara nizvodno od Na Drini ćuprije Mehmed-paše Sokolovića, niče jedan novi grad, takođe od kamena, koji ne samo da preti da aktuelizuje ovdašnja decenijska svojatanja velikog nobelovca, već i da poput Proklete avlije produbi virove mračne prošlosti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ovenčan slavom dvostrukog kanskog pobednika, ohrabren feudima koje dobija da bi sa njih, uz podršku hora omiljenih crvenoarmejaca i Uga Čavesa, vodio lični rat protiv belosvetskog globalizma, Emir Kusturica je zaokupljen Andrićgradom, čija je izgradnja počela prošlog Vidovdana, na godišnjicu Kosovskog boja.
Nije mi od starta razumljivo to okivanje Andrića u kamen. Slavni pisac mogao je da asocira na sve, sem na tvrdoću hercegovačkog kamena. Mora da se u prevrće u „Andergraundu“ dok reditelj–neimar pokušava da ga za sva vremena uzida upravo u okamenjeni ambijent grada kraj Višegrada.
Da ga definitivno skrasi u Andrićevom institutu, uz pozorište sa 350 mesta (!), među još pedesetak građevina koje će, na radost i finansijsku velikodušnost njegovog jarana Mileta Dodika, Republiku Srpsku postaviti na mapu Nobelovog sveta.
Ako Srbija ima Mokru Goru, Hrvatska Međugorje, može Republika Srpska Andrićgrad koji će „projektovati duh Republike Srpske, koji proističe iz Andrićeve literature“. Čuj, Andrić nagovestio stvaranje RS! Andrić garant postojanja RS!
Najnoviji poduhvat zamišljen je kao mesto u kome se spajaju Vizantija, renesansa i otomanska civilizacija, ali, kako piše istoričarka umetnosti Ljiljana Ševo, članica državne Komisije za zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa BiH, on kao takav predstavlja „posledicu zloćudnog spoja oskudne mašte i površnog poznavanja prošlosti čiji rezultat je neminovno manipulacija kulturnim vrednostima, ili kraće – kič“.
Andrićgrad je zamišljen i kao mesto „gde se mire do juče zaraćeni narodi“, ali ispada da Kustantinopolj i Kustasaraj u blizini mosta na Drini čine upravo suprotno.
Ne samo da se intenzivira svojatanje Andrića, već projekat preti da dodatno zamuti region. Ima Bošnjaka koji čak tvrde da je Andrićgrad „dovršetak genocida u Višegradu“. Srbi se uvaljuju u literarno-urbanistički hegemonizam.
Ali, kada Kusta nešto zamisli, a mašta mu ne nedostaje, onda to mora da se ostvari. Ko da kaže „ne“ velikom srpskom patrioti koji se onomad, na mitingu podrške Kosovu, tako žestoko okomio na „miševe“ koji su pred silinom kosovskog mita pobegli u rupe.
Kako reći „ne“ kada Kusta kaže da mu treba Mokra Gora. Naravno da mu je vlada Vojislava Koštunice poklonila pitomi teren a potom i finansirala razvoj Drvengrada koji će Kusta potom pokloniti svom unuku Janku da bi „odrastao u okruženju miljama udaljenom od pravila koja važe u svetu išaranom kapitalističkim bojama“.
Izgleda da je Kusti mnogo lakše da pomiri ukuse članova kanskog žirija nego Srbe, Bošnjake i Hrvate. On je čovek preke naravi. Izbacuje televizijske ekipe i oduzima im nasnimljeni materijal zato što ga „provociraju“. U hiljadama evra procenjuje „duševni bol“ koji mu nanose oni koji se usude da mu se ne dive.
Pripremajući se da na Vidovdan, 28. juna, na trgu postavi veliku Andrićevu bistu, Kusturica je naleteo na tvrd materijal. Hercegovački. Ne daju mu „autentični kamen“ koji je on zamislio kao „autentičnu“ građu Andrićgrada.
Nije mu bilo dosta, kažu, što je od hidroelektrana na Trebišnjici dobio 200.000 evra za gradnju, već je odlučio da sruši više starih objekata na području Trebinja i Hercegovine kako bi iskoristio klesani kamen. Nakon napuštenih starih kuća i štala, Kusturica je uz podršku svojih mentora krenuo da ruši i austrougarsko utvrđenje Petrinja.
Hercegovci se pobunili. Zaboravili, nezahvalnici, da im je Kusta najavio da namerava da u saradnji sa Eparhijom zahumsko-hercegovačkom i primorskom osnuje balkanski filmski centar u blizini manastira Duži. Trebinje kao Holivud.
Zaboravili pa se naljutili – što im on svakako neće zaboraviti.
Njegov zemljak Nebojša Vukanović iz Trebinja na blogu piše:
„Ako si želio da nas oslobodiš uspomena na okupatore trebao si onda, dvorski neimaru, srušiti i tebi omiljena konačišta, oba vladičina hotela ’Platani’ u centru grada jer su i te zgrade sagradili Austrijanci.
Trebao si srušiti i zgradu opštine, tužilaštva, oba suda, glavnu ulicu, Muzej Hercegovine i druge najreprezentatativnije objekte u Trebinju jer je i njih sagradio mrski austrijski okupator!
Sruši Nemanja i trebinjski Stari grad, naselje Krš, brojne kule po Zasadu i Mostaćima jer je i njih sagradio okupator, Turci. Ustaše, Italijani i Nijemci nisu srećom bili dugo vremena, pa se ne moraš puno mučiti da nas oslobodiš stresa i pritiska patriotski uklanjajući simbole okupacije iz Drugog svjetskog rata. Kada ukloniš sve okupatorske simbole bićemo srećni, veseli i Tebi puno zahvalni, a ti ćeš kao nagradu za kolektivnu psihoterapiju dobiti ogromni gomilu kamena da sagradiš i Mešingrad, te uz pomoć Vlade snimiš još jedan patriotski film“.
Bogami se drznuli Trebinjci. Zaustavili Kustu–bageristu pa mu poručili da kao stahanovac može da uzme kramp u ruke i da do mile volje udara po hercegovačkom krasu, ali da mu obrađeni austrougarski kamen na daju.
Iznerviran neočekivanom neposlušnošću „slobodoumnih Hercegovaca“, tvrdeći da je srušeni zid otpao s propale građevine okupatora, „zlonamerno unapređene u tvrđavu“, Kusturica je posle mnogo polemika odustao ostavljajući Hercegovcima anatemu: neka uživaju u simbolu rata i ubistva dva miliona Srba.
Bez trunke umetničke lirike čudi se Kusturica što Hercegovci „doživljavaju kamen kao majka dete“. Razočaran što se Trebinjci bore tamo za neku karaulu – koja nije na spisku spomenika kulture, umesto da ga uz blagoslov ugrade u njegov projekat – on prekoreva: čuvate simbol okupacije.
Okupacije? Pa na ovim prostorima okupacija je retka konstanta. Ako bismo poslušali angažovanog reditelja, da u Beogradu srušimo Kalemegdan, u Nišu Ćele-kulu, u Sarajevu Baš-čaršiju ili austrougarsku pivnicu? U Zagrebu katedralu?
Biće da polusrušena tvrđava Petrinja nema neku arheološku ili kulturno-istorijsku vrednost, ali to ne znači da neko tek tako dođe i bez ikakve naknade bilo kome pokupi kamenu građu. Kula ipak podseća na vremena Austrougara koji su Bosni dali državnost, koji su je civilizacijski i istorijski oplemenili i obogatili njeno osmansko nasleđe.
Nije se Kusturica ogrešio o zakon. Nipodaštavajući neimare prošlosti, koliko god njihova karaula bila skromna, oholo se ogrešio o estetiku i etiku.
Ili je, mada sumnjam, tragajući za besplatnim kamenom, bio vođen idejom štednje. Da odobrovolji one, istina retke, koji su u RS javno zahtevali da vlada u Banjaluci precizno objasni finansijsku konstrukciju ugovora s rediteljem kome će Andrićgrad biti ustupljen na dugogodišnju koncesiju dok projekat finansiraju poreski obveznici Srpske.
Sve me nekako asocira na najvećeg urbanistu ratnog eks-ju prostora, bivšeg gradonačelnika Trebinja Božidara Vučurevića koji je tokom bombardovanja obećavao da će izgraditi „lepši i stariji Dubrovnik“. Tako je i Kusturica poželeo da od 130 godina stare karaule napravi „lepši i stariji“ Andrićgrad. Aferim!Mogao bi Kusta da bude u pravu kada kaže da se od „muhe pravi međed“, ali prenebregao je da je ovdašnja istorija prepuna bolnih primera takve produkcije.
Mogao bih da predložim Kusturici da zarad multikulturalnosti svog novog totema u Andrićgrad ugradi i neko kamenje s Kalemegdana. Andrić je voleo Beograd. Kalemegdan nosi uspomene i na Osmanlije i na Austrougare.
Boško Jakšić
objavljeno: 24.06.2012
