Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Mar.2015, 12:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miša Brkić: Radna grupa
Je li taj „delivery unit“ možda neki ogranak Al Kaide u Srbiji?
Ili je tajna ćelija u Srbiji vaskrslih peruanskih maoista-gerilaca iz pokreta Sandero Luminoso?
Ili je to radna grupa Boko Harama?
Je l’ treba da se plašimo da ne naprave neku tešku nepodopštinu protiv građanskog mira i stabilnosti državnog uređenja?
Ne, ne. Ma jok. Na kraju smo ukapirali da to nije nikakav terorizam i tako se oslobodili svih nepotrebnih strahova. Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i dalje nije jasno što se diže tolika prašina u javnosti kad se, kako kažu, radi o patentu izvesnog Tonija Blera koji je izumeo kako nenasilnim sredstvima popraviti rad ministarskog kabineta i to primenio na svojoj vladi, dokazujući delotvornost svog izuma.
Pa šta je onda tu sporno te su se toliki tabloidi razvikali i svaka se ”šuša” našla pozvanom da nešto kaže povodom ”delivery unit”. Za sada je teško utvrditi.
Nesumnjivo, naš premijer kupio je za izvesnu sumu novca patent od tog Blera. Logično, jer patenti se ne daju „za dž“. Istina, bilo bi dobro da čujemo koliko je koštao, ko god da ga je platio (Evropska unija ili „neki arapski fond“).
Nejasno je, međutim, zašto o nabavci patenta debatuju oni koji o tome nemaju pojma.
Čini se da je naš premijer u ovom slučaju jedini nadležan da naruči rešenje za problem koji on, i isključivo on, vidi u funkcionisanju ministarskog kabineta kojim upravlja. Premijer je, dakle, primetio da Vlada „negde škripi“, da „fula“ i da „tapka u mestu“, pa je rešio da otčepi zagušenje.
Ali, nije znao kako. Možda je i nebitno da li nije znao, nije umeo ili nije razumeo. Zato je uzeo literaturu pa se informisao, ili je konsultovao nekog od stručnjaka – sad nije ni važno, bitno je da ga je saznanje o načinu kako da reši taj problem odvelo do vlasnika patentirane licence za efikasniji rad vlade. To je taj izvesni Toni Bler. I naš premijer rešio je da kupi tu licencu i pokuša da je primeni na svoj ministarski kabinet. Da vidi da li deluje.
Nije u ovoj priči važno ime Aleksandra Vučića. Jer, ako se takav (ili sličan) problem javi u radu bilo koje vlade onda valjda svaki premijer ima obavezu da ga detektuje, a ako ne zna da ga reši, onda angažuje stručnjake koji to umeju efikasno da urade.
I da ne bude zabune, niko nema ništa protiv debate (kao suštine demokratije) o svakom pitanju, ali je neobično da o problemu diskutuju oni koji se s njim (problemom) uopšte nisu suočili, osim premijera koga to žulja u svakodnevnom radu i tačno vidi šta mu i gde „škripi“.
Ako hoćemo da živimo u boljoj državi, a u njoj nešto škripi, onda treba dopustiti onome ko vidi gde škripi da pokuša to da popravi (ili samo podmaže).
Da li će uspeti ili neće, znaćemo vrlo brzo, moći ćemo javno da kažemo da li je rešenje problema dobro ili nije i imaćemo priliku da na sledećim izborima kažemo našem sadašnjem premijeru šta mislimo o njegovoj kupovini ove licence (a i šire o njegovom ukupnom radu) i njenoj upotrebi da popravi ono što škripi.
Ali, malo je previše pretenciozno da o temi „delivery unit“, kao rešenju, razglabaju oni koji ne znaju kako problem izgleda.
