Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Jul.2016, 12:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Miša Brkić: Idu k’o alva

Vidi kako komšija Zoki vodi Gocu u Paraliju, a kumovi Milići idu deset dana u Čanj. I Kurta i Murta, bre, brčka se u moru, a mi noge u lavoru.

To porodično zvocanje, kad se sve sabere, košta – 60 miliona evra.

Toliko su građani Srbije u junu uzeli kredita u bankama da godišnji odmor provedu na moru.

Bankari zadovoljno trljaju rukama, takozvani keš krediti su obično najskuplji novac koji oni pozajmljuju, ali zato “idu ko alva”. Za one koji neće >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da budu gori od “komšija i kumova” ništa nije skupo – pa ni kredit sa učešćem od 30 odsto, sedam odsto kamate i rokom otplate od šest meseci do pet godina.

Malo ko od stranaca razume našu potrebu da letujemo na moru pomoću bankarskog keš kredita. Jer, “ili jesi ili nisi”... finansijski sposoban da sebi i porodici priuštiš godišnji odmor na moru.

Ako se nema para, a mnogi kukaju kako nemaju i kako je kriza, onda je dobro i “beogradsko more”, odnosno Ada Ciganlija ili plaže na lokalnim rekama i jezerima, gradski bazeni, seoski ili banjski turizam. Što bi se reklo u domaćinskim kućama – kupamo se i sunčamo koliki nam je “guber”. Nekada je postojalo, ali se u međuvremenu negde zaturilo pravilo da odgovorni ljudi godinu dana štede i planiraju letovanje na moru, baš zato da ne bi od banke zajmili novac i plaćali kamatu.

Deset dana, dve nedelje ili mesec dana letovanje na moru statusni je simbol u državama gde se ceni novac, samo u Srbiji je to egalitarizam, “tekovina za koju smo se borili”. U Srbiji se još naivno veruje da su banke isto što i “naše” preduzeće koje deli regres ili sindikalna organizacija koja daje beskamatnu pozajmicu iz kase uzajamne pomoći.

Zaduživanje je jedno od pravila ekonomije, ljudi uzimaju kredite i tim novcem kupuju robu i usluge, tako zarađuju oni koji prodaju robu ili uslugu... Pitanje je samo da li je svako sposoban da sebi priušti kredit za letovanje na moru? To pitanje ima istu suštinu kao i ono kad neko s prosečnom srpskom platom od 370 evra planira da na kredit kupi stan čiji kvadrat košta 3.000 evra.

Letovanje na moru, pa makar i na kredit koji će posle otplaćivati dve godine, za mnoge u Srbiji je lažna potvrda onog inata “kad može komšinica Mica, mogu i ja” i bajka da se može dobro živeti “na kredit”. Mnogi se teško oslobađaju nasleđa lažne jednakosti i nisu spremni da žive “kao sav normalan svet” koji ne razmišlja o skupim krpicama i aksesoarima, ne pati za “Paralijama i Čanjevima” ako mu to zarada ne dozvoljava. Čitavi slojevi stanovništva u razvijenim zemljama Zapada nikada nisu išli na odmor na more jer sebi ne mogu da priušte taj “luksuz”. To, međutim, ne znači da nisu imali kvalitetan godišnji odmor. Oni jednostavno samo znaju gde im je mesto ili, kako bismo mi rekli, koliki im je “guber”.

U junu je izvestan (ne mali) broj građana Srbije u bankama pozajmio 60 miliona evra da bi letovao na moru. Kad se vrate, kad “spadne boja”, kad pritisne jesenja besparica i kad treba plaćati rate kredita – onda će banke i bankari ponovo postati dežurni krivci, takozvane derikože što “odraše jadan narod koji mora da vraća skupi kredit”. Tada se obično u pomoć poziva država da reši “naš” problem i spase nas od bezdušnih bankara.

Nastavak na NoviMagazin.rs...