Izvor: Politika, 19.Avg.2015, 08:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mirotvorac i region
Nezavisno od Vučićevih motiva i manira, mislim da bi inicijativa o zajedničkom ,,Danu sećanja” naišla na odbijanje u Zagrebu, Sarajevu i Prištini čak i da je predlagač bio neko mnogo kredibilniji
Hajde da krenemo onako kako sam i obećao prošlog puta. S nečim konstruktivnim, odnosno s nečim što se, bar uslovno, može pohvaliti i navesti kao pozitivna stvar koju je vlast uradila u prethodnom periodu. Zapravo, bile su čak dve stvari. Najpre, pomen žrtvama „Oluje“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a potom i human nastup premijera povodom izbegličke krize i migrantskog talasa koji već mesecima preplavljuje Balkan i Srbiju.
Tačno je da su i prethodnih godina SPC i izbeglička udruženja parastosom u Crkvi Svetog Marka u Beogradu obeležavali godišnjicu „Oluje“, i da su pomenu, po pravilu, prisustvovali i predstavnici vlasti. Ali je ovoga puta to obeležavanje imalo zvaničan i državni karakter. Pa čak i opštenacionalni, s obzirom na prisustvo najviših predstavnika vlasti Republike Srpske.
Verovatno se pri tome računalo i na marketinški efekat, naročito među starijom i izbegličkom populacijom, ali to je legitimna stvar i ne umanjuje bitno simbolički značaj ovog gesta. (Naravno, ukoliko on nije samo medijska i marketinška priprema za neki novi kapitulantski iskorak u neposrednoj budućnosti.)
No, da li u žaru ustanovljavanja „istorijskih“ inicijativa, datuma i prekretnica, ili iz namere da amortizuje efekat ovog prethodnog „srbovanja“ na Rači i da sakupi još neke mirotvoračke poene i pohvale u zapadnim centrima moći, Vučić je u hipu predložio ustanovljavanje zajedničkog „Dana sećanja“ za sve žrtve rata na području bivše Jugoslavije. Kao što se i moglo očekivati, svi u regionu su ovu inicijativu ekspresno „odjavili“, Milanović i Tači brutalno, a Bakir Izetbegović – valjda usled putera na glavi zbog incidenta tokom obeležavanja Srebrenice – nešto blaže i obzirnije.
Nevolja je što Vučić ima gotovo opsesivnu potrebu da pred strancima pere svoju biografiju i neprestano dokazuje kako se radikalno promenio i od ratnog huškača postao šampion regionalne saradnje, mira i pomirenja. I u tome, naravno, veoma preteruje, kao što je preterivao u onom nekadašnjem nacionalnom radikalizmu. Zapravo, i sada je podjednako radikalan, a verovatno i podjednako iskren. No, nezavisno od Vučićevih motiva i manira, mislim da bi inicijativa naišla na odbijanje u Zagrebu, Sarajevu i Prištini čak i da je predlagač bio neko mnogo kredibilniji. Naime, čini se da je u regionu uspostavljen svojevrstan konsenzus o srpskoj apsolutnoj krivici za rat i zločine, te da bez preke nužde, u prevodu, bez ozbiljnijeg pritiska sa Zapada, niko nije spreman da taj postulat menja i relativizuje nekim zajedničkim „danom sećanja” i slično.
U suštini, ako se zaista želi istinsko pomirenje i saradnja na eks-Ju prostoru, biće neophodni ovakvi ili neki slični gestovi, ma šta mislili o njihovom sadržaju i akterima na jednoj ili drugoj strani. Drugim rečima, ideja sama po sebi uopšte nije loša, nezavisnood toga što je Aleksandar Vučić, bez sumnje, njen vrlo loš promotor, ne samo zbog svoje biografije, nego i zbog prilično providnog, politikantskogi agresivnog načina na koji je čitava ideja plasirana.
Ali nije najveći problem ni Vučićeva inicijativa, niti njeno manje-više očekivano odbijanje, već agresivno i udvoričko medijsko-analitičarsko utrkivanje u tome ko će sa više oduševljenja inicijativu podržati i, istovremeno, sa više jeda i agresije ostrviti se na sve one koji ne dele njihovo oduševljenje premijerovim mirotvorstvom. („Region nije dorastao Vučićevoj ideji i viziji“, rezignirano su zaključili tabloidi i „eksperti“.)
Kao što su se nekad radni ljudi i građani širom SFRJ plebiscitarno izjašnjavali o rezoluciji Informbiroa, zaključcima „Brionskog plenuma“, „Titovom pismu“ i sl. tako se sada praktično svaki politički i medijski akter u Srbiji i Srpskoj egzaltirano izjašnjava o premijerovoj „mirotvornoj inicijativi“, kao i o prethodnom „pokušaju atentata na premijera Vučića“.
Za poslednju četvrt veka video sam kako su se najveći idolopoklonici, profiteri i rentijeri pojedinih režima preko noći preobraćali u najžešće kritičare „komunizma“, „slobizma“ i „dosizma“ i ne sumnjam da će i ovoga puta biti slično. To se ponavljalo suviše često i masovno da bi bilo slučajno – i to uvek ostavlja vrlo mučan utisak, izaziva neku vrstu gađenja kod svakog pristojnog čoveka i poriv da se povuče u sebe i digne ruke od svake borbe i javnog posla.
Ali to ne sme biti razlog da se ništa ne radi (jer će, eto, uvek da dođu neki još gori od prethodnih – mada je, mora se priznati, često baš tako bivalo), već pre poziv da lošu vlast kritikujemo na vreme, onda kad zasluži i kad najviše greši, čak i onda dok je jaka i opasna. A ne tek kad joj istekne rok trajanja, kad postane lak plen, i kad krenu da je lešinarski ruše oni koji su je instalirali i podržavali. To o čemu govorim svakako jeste teži način. Ali ne samo da je jedini častan, već, zapravo, i jedini na koji se – možda, uz mnogo truda i sreće – može postići neka stvarna i suštinska promena. Sve ostalo je samo „večno vraćanje istog“ i jalovo vrćenje u jednom unapred zacrtanom krugu.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
