Izvor: Blic, 16.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris devojaka na visokim štiklama
Miris devojaka na visokim štiklama
Sudaram se sa kratko podšišanim momcima koji me začuđeno gledaju. Lepe i mlade devojke u cipelama sa visokim platformama hodaju sigurno, ovo je sada njihova teritorija. Gledam ih kako ulaze u radnje, izlaze iz velikih automobila, smeju se u svoje telefone. Iako ih svuda srećem i dalje mi deluju kao stranci, kao i ja njima, uostalom - napisala je Hajdana Baletić u romanu 'Vodi me na drugo mesto' (izdavač 'Stubovi kulture') u kome je kroz >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ispovednu priču mlade Beograđanke, sa nizom intimnih momenata, pisala o sudbini generacije koja je tokom protekle decenije išla od dvadesetih do tridesetih godina života i koja se, ako ne pre a ono tokom Nato bombardovanja, suočila s pitanjem - otići ili ostati.
Reč je o autorki koja je javnosti poznata kao pisac dramskih komada 'Kaput mrtvog čoveka' čija se premijera očekuje u januaru iduće godine, zatim 'Između nas i plavog neba', 'U krugu dvojke', kao reditelj drame Gorana Stefanovskog 'Hi-Fi'. Živi i u Londonu gde je za ugledne TV kuće, 'Grand' i 'Fox kids', pisala scenarija. Govoreći o knjizi, odnosno o tome da je ona uspela sebe da 'odvede na neko drugo mesto' Hajdana kaže da se u oba grada oseća kao kod kuće, jer je različite stvari vezuju za ta dva grada.
'Tamo je čoveku data neka sloboda koju mi ovde još nismo osvojili. Mislim na slobodu u glavi, onu koju čovek sam sebi daje. Nemaju ni vremena ni potrebe da se bave politikom na način na koji se mi bavimo. Jednostavno, nisu im životi podređeni politici. Teško se dolazi do posla, ali cene vašu ideju i vaš rad, i dobro vas nagrade na kraju, tako da sve ima smisla'. Vi ste se tamo bavili svojim poslom, pisali ste scenarija; koje su to teme koje njih zanimaju?
- Oni se vraćaju ličnim temama, usamljenost, emocije, pitanje seksualnih sloboda, ljubavni bol. Za razliku od nas koji na te teme još uvek gledamo po principu 'ma kakav je to problem biti nesrećno zaljubljen'. Naravno, tamo je Irska bure baruta, ali je to druga priča. Ima i toga da su umetničke grane postale industrija u okviru koje treba izboriti svoje mesto, a da se, po mogućstvu, ne uleti u komercijalu.
Seks je vrlo prisutan i u vašem romanu. Da li ga apostrofirate zato što se u teškim prilikama, kakve su naše, čovek okreće telesnim zadovoljstvima ili ste hteli da pokažete kako je strast i žudnja za životom jača od svega?
- Taj impuls u čoveku ne može zauzdati ni blisko prisustvo smrti, kao što je bio slučaj, recimo, u vreme NATO bombardovanja. S obzirom da je junakinja mlada devojka mislim da je to potpuno normalan stav o seksualnosti koji dele svi njeni vršnjaci. To je nova, otvorenija generacija koja prirodnije razmišlja o svom telu od generacije njenih roditelja. Čovek se sve više okreće sebi, uviđajući da je to vrlo važno polje delovanja. Veoma mi se to dopada jer ako čovek krene globalno da gleda na stvari i nastoji da menja svet zaboravljajući na sebe, tu uvek nastaju neki problemi. Htela sam da pokažem da ni bombardovanje, ni Milošević, ni roditelji ubijeni u pojam ne mogu zaustaviti snagu vitalne mladosti i snage života. Bilo bi dobro kada bi se ta zdravorazumska mladalačka logika zadržala i kad počne neki takozvani ozbiljni život. A kako se to postiže?
- Odjednom se, nekako, uozbilje i problemi im postaju teški a život nemoguć. Znate, najgore što čoveku može da se desi je da preozbiljno shvati sam sebe. Videli smo šta se desilo kada je jedan šef države sebe doživeo preozbiljno. Mislite li da i ovi sada sebe doživljavaju preozbiljuno?
- Možda. Izgleda, da ta pozicija stvarno menja vizuru. Ne bih se bavila politikom, stvarno, naročito ne više od onoga koliko se ona bavi mnome. Uostalom, moja knjiga nije ni o bombardovanju ni o politici, mada joj je to kontekst, nego je akcenat na suočavanju sa samim sobom i sa stvarnošću koja često postaje apsurdna. U knjizi koristite zanimljivu sintagmu 'holivudska karma'?
- To je nešto kao zaleđen osmeh. Suprotnost od onoga što smo mi, od naše karme. Prisila da se bude veseo, dobro raspoložen, lep i mlad. Mislim da nama ne preti ta opasnost (smeh)... U jednom opisu Beograda vaša junakinja se sreće sa 'strancima' koji su preplavili njen grad i pita se, po ko zna koji put, ko su ti ljudi?
- Ti ljudi u geografskom smislu nisu stranci ali ih način mišljenja deli od većine Beograđana. Oni su u jednom trenutku osvojili Beograd i preobrazili ga u svoj zavičaj. I stranci koji su svojevremeno boravili u Beogradu, pa su sad došli ponovo, kažu da se mnogo promenio i da je izgubio duh i šarm koji je imao. Ali, čini mi se da dolaze bolja vremena. Šta vas motiviše da to kažete?
- Dolazi neka nova generacija koja i drugačije razmišlja i drugačije izgleda. Takozvani 'dizelaši' o kojima sam pisala u knjizi, koji su divljali po gradu su se, čini mi se, povukli. Dolaze neki novi klinci, normalniji i prirodni, doduše još uvek sa vokmenom na ušima što mislim da je vrlo indikativno. Kako vi to objašnjavate?
- Jednostavno, ljudi slušaju svoju muziku i time daju do znanja ono kao 'ne, ne, neću da se uključim'. Ali, meni je to okej. U svakom slučaju je mnogo bolje nego kad je treštala narodna muzika na svakom ćošku a ulicom prolazili, kako ih ja zovem, ljudi bez čela. To nije bio moj Beograd. Mislim da su se ti normalni ljudi bili povukli u kuće gde su zapravo furali neki gotovo ilegalni, andergraund fazon u sopstvenom gradu. Ali, evo sada oni idu ka površini. Tatjana Njezić
