Izvor: Politika, 14.Jul.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milutinu polutinu
I u tranziciji prvo stradaju oni koji su i u boljim vremenima bili na margini društvene moći i uticaja
U šaljivoj narodnoj priči maćeha naočigled seoskih žena deli pogaču, dajući pastorčadi (dvojema ili trojema, svejedno) po velik komad, a svom jedincu ništa. Kad žene zamaknu, ona naređuje: „E sad, Milutinu, po polutinu”.
I u tranziciji, nažalost, prvo stradaju oni koji su i u boljim vremenima bili na margini društvene moći i uticaja, a veći deo kulture >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odavno je dospeo u tu poziciju. Problem je, čini mi se u tome što ta margina postaje sve šira, preteći sve više opstanku onih koji na nju dospevaju.
I metropolizacija kulture je sve naglašenija. Što se nije desilo na kulturnoj sceni Beograda ili uz učešće umetnika i institucija iz metropole, kao da se i nije desilo. Tome, u dobroj meri, kumuju i mediji, koji svoje minimalne i sve manje kulturne rubrike dodatno sužavaju za one koji su „daleko od očiju”. Lično, strahujem da će regionalizacija (ovakva kakvu mi sprovodimo) definitivno dovesti kulturu u celini u još goru poziciju. Plašim se da će lokalne samouprave imati još manje sklonosti da pomažu opstanak bilo čega što nema jasnu upotrebnu logiku, ne jede se i ne donosi novac ili političke poene, ili ih, prema ko zna čijoj proceni, donosi manje nego nešto drugo. Mislim da našoj kulturi u celini tek preti talas vulgarnog utilitarizma i populizma i da nismo daleko od trenutka kada će odista zavladati logika po kojoj je „par kobasica vredniji od Šekspira”.
Tržište (pokazala je to i ekonomska kriza kroz koju ceo svet prolazi) ne može sve da reguliše, a ovo što se kod nas na opštem planu dešava liči na doba prvobitne akumulacije kapitala. Prava alternativa nije politički primenljiva, ne pravi izborne spotove, nema gomile obožavalaca, koji će kao veliki plus upisati podršku političara svojoj ljubimici ili ljubimcu. Ono što sadrži elemente pravog kritičkog odnosa prema društvu, umetnosti, stvaranju, više se ne cenzuriše, ostavlja se da umre samo od sebe, kada iscrpi snagu svojih neposrednih tvoraca.
Ko je danas u modi? To biste vi u medijima mogli bolje da odgovorite. Onaj koga podržavaju državna televizija, veće novine, ono što, po ne znam čijoj proceni, „narod voli”. Stalno slušam: „Niko danas ne čita pripovetke”, „Niko danas ne čita poeziju”, „Koga danas to interesuje”, a „to” je ne alternativa već svaka forma iole zahtevnijeg kulturnog proizvoda. Pa ne samo što se alternativa ne finansira, ona ostaje manje-više prećutana. Kad je Nikola Džafo napravio izložbu „Lepus in fabula” u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, to je po meni bio događaj koji je mogao da bude prva vest u bilo kom Dnevniku. Ipak, izgleda da je neko prebrojao da se tu i nije skupilo neko „glasačko telo” i procenio da nema razloga da se od toga pravi prevelika priča...
Egzit je u jednom času zaista izgledao kao izlaz, ali smatram da bi svaku formu državnog finansiranja ovakvih manifestacija trebalo ili ukinuti, ili svesti na jasno precizirane i apsolutno javne forme pomoći u promociji i organizaciji festivala i brigu da se stvori atmosfera u kojoj on neće biti ugrožen. Međutim, pretvarati nešto što već jeste, moglo bi i moralo bi da bude komercijalno – velikog korisnika gradske kulturne kase, smatram apsolutno neodgovornim.
S druge strane, jasno mi je zašto se tako čini. Čak i ako potpuno ostavimo po strani količinu novca koja se tu obrće, očito je neko procenio da slikati se na Egzitu privlači određene ciljne grupe birača, dok recimo prisustvovanje predstavama na Sterijinom pozorju ili nekoj od manifestacija Zmajevih dečjih igara ni iz daleka nema toliko efekta.
*Redovna profesorka na Odseku za srpsku književnost Filozofskog
fakulteta u Novom Sadu
Sutra: Logika privlačenja glasača
Ljiljana Pešikan -Ljuštanović
objavljeno: 14.07.2011.
