Izvor: Vostok.rs, 06.Mar.2016, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milostivi ruski care, pomozi!
"Moja vojska stoji danas pred najžalosnijim svršetkom. S nadom i uverenjem da će se na jadranskom primorju snabdeti i reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika, ja sam je preveo preko albanskih i crnogorskih planina. Ništa od obećanog što je potrebno za izdržavanje i reorganizaciju ovde nismo našli ..." - tako je regent Aleksandar Karađorđević započeo pismo koje je decembra 1915. godine uputio ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu.
Srpski vojnici su očekivali da će u Skadru naići na magacine sa hranom i da će njihovoj muci, posle pređenih skoro 500 kilometara peške, napokon doći kraj. Ta očekivanja nisu bila nerealna, takva obećanja dobili su od saveznika na početku povlačenja. U Skadru ih je, međutim, dočekala glad. Počela je sezona kiša, bilo je veoma hladno, a nigde skloništa i zaklona za iznemogle srpske vojnike. Umiranje u Skadru je jedna od najstrašnijih etapa Albanske golgote.
Srpski vojnici su u Skadar stizali iscrpljeni i izgladneli
Srpski vojnici umirali su na ulicama, ispred albanskih kuća, u logorima oko grada gde su boravili. Svedoci kažu da je kapela u koju su donošeni mrtvi srpski vojnici svakodnevno bila puna do tavanice. Dnevno je umiralo od 30 do 40 ljudi. Ostali su brojni zapisi koji ilustruju izgladnele i iznurene vojnike kako u dronjcima sede po ulicama Skadra i kako jedva uspevaju da izgovore samo jednu reč, samo da kažu "hleb".
Skadar 1915: Izgladneli srpski vojnik kraj uginulog konja
Po posleratnim zapisima sveštenočuvara srpskog vojničkog groblja u Skadru Lazara Matijevića, procenjuje se da je u okolini Skadra umrlo oko 5.000 srpskih vojnika i civila. To su žrtve iz balkanskih ratova i stradalnici povlačenja iz 1915. i 1916. godine. Kraljevina Jugoslavija je planirala da izgradi spomen-kosturnicu u Skadru u znak sećanja na umrle junake.
Skica spomen kosturnice arhitekte Nikolaja Krasnova (Arhiv Jugoslavije)
Srpsko vojničko groblje u Skadru
Do sredine 60-ih godina prošloga veka postojalo je srpsko vojničko groblje u Skadru gde su bili sahranjeni srpski vojnici umrli krajem 1915. i 1916. godine. Vojničko groblje nalazilo se u okviru skadarskog pravoslavnog groblja. Danas u Skadru više nema ni pravoslavnog ni vojničkog srpskog groblja. Groblje je poorano, na tom mestu izgrađena je lokalna bolnica. Ostali su visoki čempresi koji kao da pričaju tragičnu priču jednog naroda i jedne vere koje u Skadru skoro više nema.
Idejno rešenje je uradio čuveni ruski arhitekta Krasnov, određena su čak i finansijska sredstva te davne 1938/1939. godine, ali je novac potrošeni za spomen mauzolej na ostrvu Vido. Tako, u Skadru danas nema nikakvog znamenja koje nas podseća na stradanje srpskog naroda i države.
A tih dana u Skadru i okolini bilo je veoma teško. Više nije bilo nade za izbavljenje. Sve ono što su čekali, spas kojem su se nadali, sve ono što ih je vodilo napred dok su prolazili snežne planine i klisure, sada je nestalo. Postojali su samo glad i umiranje.
U Skadru nije bilo hrane jer saveznici nisu mogli da transportuju teret do najsevernije albanske luke Sveti Jovan Medovski. Problem je bio što je luka isuviše plitka, a neprijatelj isuviše blizu. Od Kotora, glavne pomorske baze Austrougarske, do luke Sveti Jovan Medovski, hidroavionima je bilo potrebno pola sata, neprijateljska podmornica stizala je za sat vremena.
Italijanski vojnici dopremaju hranu u plitkoj luci Sveti Jovan Medovski
Svaki transport u Medovi trajao je satima jer je obala peščana i plitka. Veliki brod je morao da se usidri stotinama metara dalje od obale, a to je davalo dovoljno vremena neprijateljskim hidroavionima i podmornicama da dejstvuju. Svaki drugi brod koji je došao u ovu luku bio je potopljen. U brodu Brindizi, koji je potonuo u neposrednoj blizini Medove, stradalo je oko 400 crnogorskih dobrovoljaca koji su došli iz Amerike kako bi se pridružili i pomogli srpskoj vojsci.
Tih dana, sredinom decembra, duvao je tako jak vetar da su promrzli srpski vojnici i izbeglice luku San Đovani di Medua nazivali „Sveti Jovane ti ne Duvaj". Danima su sedeli na plaži pogleda uprtog ka pučini, na horizontu su tražili brod koji je bi bio njihovo spasenje. Kada su se ujutru budili, kraj zapaljenih vatri na plaži ostajali su da leže mrtvi vojnici. Sahranjivali su ih tako što su tela polagali u more. Svojevrsna „Plava grobnica" nastajala je tih dana i u vodama medovskog zaliva.
Srbi su se nadali da će biti spaseni kada dođu do mora
Posle brojnih potapanja brodova, saveznici su sredinom decembra obustavili svaki dovoz hrane u Sveti Jovan Medovski. Srpski vojnici dobijali su jedva po 200 grama proje dnevno. Za izbeglice hrane nije ni bilo. Srpska vlada i regent bili su očajni. Svakodnevno su zasedali u zgradi skadarske opštine i sa saveznicima pokušavali da pronađu rešenje za spas srpske vojske i naroda. Nije bilo jedinstvenog stava gde evakuisati a potom i reorganizovati srpsku vojsku. Srpska vlada je insistirala da transporti krenu iz luke Sveti Jovan Medovski, saveznici su tvrdili da to nije bezbedno.
Regent Aleksandar Karađorđević na kraju piše pismo ruskom caru i moli ga za pomoć. Posle nekoliko energičnih diplomatskih inicijativa ruskog cara Nikolaja Romanova i ministra spoljnih poslova carske Rusije Sergeja Sazonova, situacija u Skadru i Medovi lagano se poboljšava.
Srpske izbeglice u iščekivanju broda na obali Svetog Jovana Medovskog
Englezi šalju pomoć u hrani. Ubrzo zatim kreću i prve evakuacija iz Medove. U Bizertu, francusku luku na severu Tunisa, brodovima je transportovano 1.400 najbolesnijih srpskih vojnika. Posle molbe ruskog cara francuska formira specijalnu misiju na čijem čelu je general Pijaron de Mondezir. On dolazi na albansko primorje kako bi utvrdio brojčano, ali i opšte stanje srpske vojske.
Austrougarska vojska sa zarobljenim Srbima koji nisu uspeli da se evakuišu iz Skadra
Francuzi brzo donose i odluku da srpska vojska bude evakuisana na grčko ostrvo Krf. Međutim, do izbavljenja na Krfu, srpska vojska još strada. Pad Crne Gore i napredovanje Austrougara sa severa, ubrzalo je evakuaciju iz Skadra i Svetog Jovana Medovskog. Brodovima se nije moglo. Srpski vojnici krenuli su peške ka novoj sigurnijoj luci, ka Draču i Valoni. Pred njima su bili blato i močvare, novih 240 kilometara peške, novi put stradanja i umiranja.
Gde sa srpskom vojskom: od Tirane preko Bizerte do Krfa
Saveznici u početku nisu znali šta da rade sa srpskom vojskom. Odluka da se srpskoj vojsci na Albanskoj obali pomogne, doneta je na savezničkoj konferenciji 6. decembra 1915. godine u Šantijeu. Ali gde tu vojsku smestiti i kako je reorganizovati, tu nije bilo jedinstvenog rešenja. Italijani su predlagali područje oko Tirane i Elbasana, što nije bilo najbolje rešenje jer bi srpska vojska u tom rejonu bila opkoljena bugarskim i austrougarskim snagama. Francuzi su prvo mislili da je rešenje sever Afrike, Tunis. Napokon 7. januara 1916. godine doneta je odluka da srpska vojska bude transportovana na grčko ostrvo Krf.
Tekst je deo dokumentarnog filma "Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciji filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.
Fotografije, koje do sada nisu objavljene u Srbiji, dobijene su od Ministarstva kulture Republike Francuske a uz posredovanje Ambasade Republike Francuske u Srbiji.
Stručni konsultant projekta "Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Slađana Zarić,
RTS
