Izvor: Politika, 04.Jan.2013, 15:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milan, Salihov unuk
Tog proleća i leta sve je bilo kao u lepoj priči. Desetogodišnji Milan Begović sve češće seda za klavir i svira melodije koje je naučio pre dve-tri godine. U Gracu, u Austriji, taj pijano je za njega kao neka svetinja. Svakodnevno ga miluje i čisti, otvara i svira i ponekad, tiho u sebi, zaplače kada pogleda u sliku koja tu stoji još od prošle jeseni. To je slika nje-govog dede Saliha Begovića, novinara iz Doboja, mog prijatelja.
Dan pre početka rata u Doboju, drugog maja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1992. godine, bežeći od haosa, ja sam krenuo za Beograd i dao ključeve svog stana Salihu da uzima poštu i pazi na moje stvari. Moj prijatelj hteo je da sačuva i svoj, i moj stan. Samo dan-dva posle, jedan ''vojnik'', provalio je u moj stan, pobacao sve knjige, novine i rukopise. Nakon izvesnog vremena, taj ''srpski borac'', kako je napisao na vratima mog stana, i kako sam kasnije čuo, provalio je u tuđu kuću. U mom stanu ostala je pustoš... Nedugo zatim, specijalci iz Niša ili Novog Sada bez razloga su uhapsili Saliha, isprebijali ga i kada je bio na ivici života i smrti spasao ga je jedan policijski inspektor iz Doboja, naš zajednički prijatelj.
Nekoliko njegovih i mojih poznanika uspeli su Saliha da dovezu u Beograd, lekari na VMA uložili su ogromne napore da moj prijatelj ozdravi i zatim otputuje u Italiju, u Milano, gde su već bili njegova supruga Borka i kćerka Zvjezdana, koje su pobegle iz Doboja, u predvečerje rata. Ja sam već bio stigao do Nemačke... Salihov sin Mirsad je još pre početka rata u Bosni pobegao u Nemačku, a zatim se preselio u Austriju.
A sada, da se za trenutak vratimo odavde, sa izbegličkih odiseja, do mladosti, u šezdesete godine dvadesetog veka, u vreme kada se Salih Begović, tada mladi učitelj u jednom selu, kod Dervente, zaljubio u svoju kolegicu Borku. Pošto su hteli da se venčaju, vreme je bilo da upozna i Borkine roditelje, u selu Osinji. Za predstavljanje uzeo je ime Savo (mi se tada nismo poznavali) i već pri prvom susretu, druželjubiv i srdačan Savo, to jest Salih prirastao je za srce Borkinom
ocu i celoj familiji. Velikodušno su ga prihvatili i prigrlili, sve predrasude su nestale i Salih je mogao da oženi Borku.
Prijateljstvo između Borkinih roditelja i Saliha bilo je iskreno, čvrsto i trajno. U znak međusobnog uvažavanja i poštovanja, prvi Salihov unuk dobio je ime Milan, po Borkinom ocu. Dakle, Milan ima zeta Saliha, a Borka je sa Salihom rodila Mirsada. U Austriji, Mirsad je oženio Olju iz okoline Doboja, čiji se praded takođe zvao Milan i koji je, kako je Salih pričao svojoj deci, bio dobar čovek kao i Borkin otac. Zato su Mirsad i Olja svom sinu, Salihovom i
Borkinom unuku, dali ime Milan...
I, evo nas sada u drugoj polovini prve decenije dvadeset i prvog veka. Salih živi u Italiji, njegov sin Mirsad u Gracu, unuk je već porastao, deda ga često posećuje i priča mu o dva Milana, dva dobra čoveka.
Trećeg Milana u ovoj priči, dečaka Milana Begovića, privlače muzika i strani jezici, on govori nemački i uči engleski. I tako, jednog dana, u maju, dok zajedno šetaju po Gracu, vesele se proleću i letu, grle se, pričaju zanimljive detalje iz svojih života, kupuju sladoled ili grickaju kokice, unuk zamoli dedu da svrate u jednu muzičku prodavnicu. Tu se Milan prosto zaljubi u klavir i kaže dedu da ponekad sluša kako neki dečak, u njegovom susedstvu, lepo svira, baš na klaviru.
Kao i svaki dobri deda, Salih svom unuku kupuje pijano. Posle je sve bilo kao u kakvoj lepoj priči. Milan je išao u muzičku školu, naučio da svira, deda je dolazio iz Italije u Grac da ga sluša. Sve je to snimao i nosio u Milano da kao penzioner, po ceo dan, uživa slušajući i Mocarta, i pesme iz Bosne, i Betovena, i melodije iz Srbije, i... Unuk i deda su najčešće i najlepše komunicirali preko muzike i oba su to doživljavali kao svoje divne trenutke...
U jesen prošle godine Salih je obećao unuku da će se opet videti najkasnije za Novu, 2011. godinu. Pre toga otišao je u Bosnu, u svoj Doboj, i otuda mi javio da i posle nepunih dvadeset godina još čuva ključ od moga stana i da jedva čeka da se vidimo. Poslao je i dve razglednice iz Doboja – unuku u Gracu, i meni na Floridu.
U životu, na žalost, često ne bude onako kako želimo i zamišljamo.
Sredinom novembra stigla je vest da je moj prijatelj Salih Begović umro posle kratke bolesti. Svi smo bili tužni, a najtužniji Milan. Stavio je dedinu sliku na klavir. Rekao je mlađem bratu Timu i starijoj sestri Vanesi da moraju paziti na pijano, to im je najlepša uspomena. Vanesa, buduća glumica i mali Tim ponekad, sa Milanom, sednu za klavir, sviraju i slušaju omiljene dedove melodije. Čuvaću ovaj pijano dok sam živ, zavetovao se Milan, Salihov unuk.
A, u proleće ove godine, Milan Begović počeo je da uči i kineski jezik, jer su se on i deda dogovorili da će jednog dana posetiti Kinu i otići na Veliki zid da tamo prošetaju i da se slikaju...
Savo Petrović, Sent Pitersburg, Florida.
................
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 04.01.2013.
