Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Sep.2016, 16:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Roditeljski ustanak
Novi ministar prosvete nije čestito ni zaseo u fotelju, a već je poprilično iznervirao javnost.
Naravno, setićete se, svojom izjavom da roditelji učenika treba da dobiju značajniju ulogu u obrazovnom sistemu, što bi uključivalo i ocenjivanje nastavnika i direktora.
Protiv toga su se pobunili pre svega nastavnici, a pridružili su im se i neki roditelji sa manje-više istom argumentacijom – da roditelji za to nisu sposobni, ne toliko intelektualno koliko moralno. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Najpregnantnije je to nezadovoljstvo izrazila Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, rekavši da su “za rad u školskim odborima uglavnom zainteresovani roditelji koji žele da svoju decu zaštite od nekih obaveza ili hoće da imaju privilegije”.
Ko god da je do sada kontrolisao rad nastavnika, taj teško da može da dobije više od “keca ko vrata”. Jer, “vukovaca” je sve više, a rezultati, recimo na PISA testovima, sve su gori. To jest, ako i nisu gori daleko su, vrlo daleko, od potrebnog. Mršava dvojka je ocena koju u najboljem slučaju zaslužuju nastavnici naše dece.
Indikativan je stav sindikalne liderke Janković – ne valjaju joj deca, ne valjaju roditelji, samo su izgleda nastavnici dobri. To baš neodoljivo podseća na stav ovdašnjih političara, koje je jedan aforističar davno izrazio rečima: “Dajte mi bolji narod, pa ćete videti kakav sam ja predsednik”.
Ako je tačno to što kaže Janković – a sumnjamo, mada primera svakako ima – postavlja se pitanje da li su za to krive i same škole, tj. da li su one na neki način privlačile baš takve roditelje. Takođe, ako je to dugogodišnja praksa, što proizlazi iz Jankovićkine tvrdnje, zar to ne znači da se takva roditeljska “strategija” pokazala uspešnom jer, da nije, od nje bi se davno odustalo. Drugim rečima, da je rad Saveta roditelja postavljen drugačije, da roditelji zaista dobijaju priliku da se kreativno angažuju, verovatno bi za učešće u njima bilo “moralno-politički” podobnijih kandidata.
U prilog tome govori i rad Đačkog parlamenta, još jedne institucije zamišljene da dovede do unapređenja nastave, koji je potpuno promašio svoju ulogu. Pre svega zbog toga, tvrde poznavaoci ovog problema, što su (pojedini) nastavnici koristeći svoj uticaje obezbeđivali da u te skupštine ulaze uglavnom “štreberi” i poslušnici, a ne aktivni i kreativni učenici.
Kako god bilo, sigurno je da obrazovni sistem u Srbiji pati od teških nedostataka. I sigurno je da materijalna nemaština nije glavni problem. „Uravnilovka“ je mnogo veći. Uostalom, analize Svetske banke pokazuju da Srbija za obrazovanje izdvaja čak i (relativno) više od uporedivih zemlja: Srbija 5,2 odsto bruto domaćeg proizvoda, a Češka, Slovačka, Bugarska, Hrvatska oko četiri odsto BDP-a. Da se, sa druge strane, u Srbiji posao u školi još uvek smatra vrlo poželjnim, govore neformalne ali pouzdane informacije da na “crnom tržištu” nastavničko mesto košta oko 5.000 evra.
Pretpostavljamo da ministar Šarčević nije mislio da će ubuduće (i) nastavnici imati đačke knjižice u koje će im roditelji upisivati ocene. To bi, naravno, bilo apsurdno. Ali da roditelji jesu i moraju biti zainteresovani za obrazovanje svoje dece i da mogu doprineti da škola mnogo bolje nego do sada obavlja svoju ulogu, to je prosto van svake sumnje.
Prvi korak ka tome je da škola više ne bude zatvorena, birokratska nego otvorena i kreativna institucija. Kad stvar tako postave nastavnici, postaviće je i roditelji.
