Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Mar.2017, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijat Lakićević: Od forme do reforme
Broj zaposlenih u javnoj upravi tokom trogodišnjeg aranžmana s Međunarodnim monetarnim fondom, dakle od kraja 2014. do kraja 2017. godine, prema najnovijim informacijama koje stižu iz resornog ministarstva, biće smanjen za oko 25 hiljada.
Možda koju hiljadu više, ali uglavnom – to je to. Potvrdila je to nedavno i Ana Brnabić, ministarka državne uprave i lokalne samouprave, izjavom da – ako me “memorija pamćenja” ne vara – “u državnoj upravi trenutno nema viška >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << zaposlenih”.
Kada je sporazum sa MMF-om potpisivan, treba li uopšte podsećati, govorilo se da od oko pola miliona državnih činovnika, njih 75.000 predstavlja višak. Javna uprava, da odmah objasnimo, obuhvata ceo javni sektor, osim državnih preduzeća; dakle čitavu republičku administraciju (sa vojskom i policijom), kao i zdravstvo, školstvo, socijalu, ali i pokrajinske i opštinske službenike, uključujući i lokalna komunalna preduzeća.
Danas pak iz pomenutog ministarstva stiže objašnjenje da je pomenuti “zastrašujući” broj bio neka vrsta “pokazne vežbe”, odnosno ilustracija za koliko treba da bude redukovan broj zaposlenih da bi se postiglo neophodno drastično smanjenje zbilja enormnog budžetskog deficita (koji je tih godina premašivao 200 milijardi dinara).
Istini za volju, i stručni krugovi, Fiskalni savet pre svega, smatrali su da 75.000 prekobrojnih ne predstavlja pravu meru, tj. da je suvišnih mnogo manje, a ni MMF na tom broju nije posebno insistirao.
Dobro, ne budimo violentni, budimo benevolentni, neka bude da su svi oni zaista u pravu – mada nas iskustvo uči da s velikom dozom opreza prihvatamo zvanične podatke – neka je kvantitet sada u redu. Ali – šta je s kvalitetom?
Tačno je – nema dovoljno para. Ali problem najčešće i nije u parama. Sa istim novcem školski programi mogu biti mnogo bolji, a nastava savremenija i prilagođena potrebama učenika. Beogradski univerzitet se davi u nepotizmu i korupciji, a još je veći problem to što se on danas, zbog svog antiliberalnog usmerenja, često pokazuje kao glavna kočnica napretka u Srbiji.
Hipokrat je rekao: prvo reč – onda lek, ali je u našim bolnicama lepa reč skuplja od svakog leka. O lošoj organizaciji i velikoj neefikasnosti zdravstvenog sistema da se i ne govori. Šta tek da se kaže o komunalnim i drugim uslužnim delatnostima, na svim razinama, koje su godinama služile za udomljavanje partijskih i rođačkih “kadrova”, pa su postale tamni vilajet u kojem se običan čovek teško snalazi.
Sve u svemu, možda javna uprava u Srbiji zaista ima 6,4 zaposlena na 100 stanovnika, kao što tvrde zvaničnici, i neka je to ispod proseka Evropske unije (8,5). Ali, najpre, zemlje EU su i same visoko birokratizovane, pa u tom smislu i nisu baš neki primer za ugled. A drugo, od tih šest koma četiri činovnika bar dva bi mogla i da ne dolaze u kancelariju, a da se to na posao ne odrazi. To jest, trećina bi mogla da bude otpuštena i zamenjena drugim, boljim radnicima, koji bi onda doprineli da kvalitet javnih usluga u Srbiji dođe u sklad sa “civilizacijskim nivoom” kojem, navodno, težimo.
