Izvor: Blic, 26.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi smo narod koji voli da se ljulja
Mi smo narod koji voli da se ljulja
Krajem novembra, tačnije na sam Dan Narodnog pozorišta Beograd, naš nacionalni teatar je izveo predstavu 'Galeb' A. P. Čehova, u režiji Steve Žigona. Predstava je odigrana u čuvenom moskovskom Malom teatru nakon čega su ruski mediji gostovanje Narodnog pozorišta, i samo izvođenje predstave 'Galeb' okarakterisali kao spektakularno, dok je Ivana Žigon publiku podigla na noge igrajući poslednji čin na ruskom jeziku. Nastup Narodnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorišta i priznanje probirljive ruske publike našim umetnicima, neko je uporedio sa pobedom naših košarkaša nad američkom reprezentacijom. Nesumnjivo najveći doprinos toj pobedi stigao je od Ivane Žigon, beogradske glumice koja, naročito protekle i ove godine, nastupa u punoj snazi. Publika je naime, u prilici da uživa u igri ove glumice, retke vrste talenta i snažne glumačke harizme.
U kojoj meri ste sami pomogli realizaciju tog gostovanja?
- Mali teatar je zaista probirljiv, kada je reč o gostovanjima, tako da je za relizaciju ovog gostovanja najzaslužnija sama predstava. Moja je bila ideja i ja sam odnela video snimak koji je odgledao Jurij Salomin, veliki ruski glumac i režiser, kome se predstava veoma dopala. Olakšavajuća okolnost je bilo i to što je reditelj predstave, moj otac Stevo Žigon, u tom pozorištu režirao Krležinu 'Agoniju', koja je išla više od deset godina. Suštinski reč je o razmeni predstava, i 'Galeb' Malog teatra iz Moskve će gostovati 15. i 16. januara u Narodnom pozorištu. Koliko vas lično košta vaša ljubav prema Rusiji i ruskoj kulturi u vremenu kada su neskrivene simpatije većine okrenute na drugu stranu?
- Ne to je vrlo eksluzivna ljubav! Ja se kao 'predsednik te ljubavi' osećam počastvovano. (Ivana Žigon je naime, u februaru izabarana za predsednika Društva srpsko ruskog prijateljstva. prim. aut.)Kada bih se zanela, smatrala bih je čak ličnom svojinom. Ali, ne zanosim se lako i znam da je ljubav između ova dva naroda tokom istorije bila, nekad prigušena, nekad eksplicitna. Uostalom kao što i u međuljudskoj ljubavnoj vezi, niko ne očekuje da ljudi tokom relativno kratkog životnog veka, podjednako intenzivno iskazuju svoja osećanja. Međutim, nekada je i najjača ljubav skrivena i sputana i samo je pitanje vremena kada će buknuti. Tokom humanitarnih akcija na relaciji Moskva Kosovo, sretala sam se sa mogo ljudi i više nego iko mogu da budem termometar te ljubavi - verujte mi, ona je mnogo jača od proračunate okrenutosti zapadu, ona je sve burnija i vri sve jače podzemnim tunelima.
Verujete da će klatno otići na drugu stranu?
- Sigurno. Mi smo narod koji ne može da se zadrži sa jedne strane klackalice, imamo stalnu potrebu da se ljuljamo. Na primer, sramotno je naravno, on što se desilo u Merkatoru ali je meni i tu naš narod bio simpatičan. On i kada radi nešto skroz pogrešno, on je ekstreman, sladak, sulud, sluša svoje srce. Ja sam na prvi pogled naravno, bila užasnuta tim događajem - verovatno da se posle svega što je bilo, to nigde ne bi dogodilo - ali ako se dublje zagledamo, vidimo da smo mi narod koji ume da pohrli čak i u Merkator. Ali i voljenoj osobi, i prijatelju. Glavno je da imamo snagu da pohrlimo. U predstavi 'Faust', tačnije u prvom delu koji je za sada izveden, ali i u drugom, igrate Helenu, kako doživljavate tu ulogu iz sasvim drugog kulturnog kruga?
- Lepa Helena je mit i u tom smislu je teško igrati je. Ono što mi je drago jeste to da je ovaj lik rađen u žanru antičke drame koju nisam igrala do sada. Pored toga, mesto na kojem se nekako prepoznajem, kao i svu našu kluturu, sastoji se u tome što je Helena Faustova zvezda juga i on shvata da će se zbog nje, kao naravno, metafore, od sada i sunce na jugu rađati. Prvobitna ideja Mire Erceg je bila da predstavu radi u porušenoj zgradi Generalštaba. Pre dve godine ja sam u Rusiji imala izložbu fotografija koje je upravo u tim ruševinama uradio Petar Vujanić i koje će premijerno u Beogradu biti pokazane u drugom delu predstave 'Fausta'. Mi glumci volimo kada se dešavaju takve slučajnosti koje su kao neki dobri znaci na stazi prema cilju. Upravo pripremate ulogu Helene, može li se očekivati da se do kraja sezone angažujete na još nekom projektu?
- Do sada sam, jednom u dve tri godine imala po jednu veliku ulogu, i kako su te uloge i predstave umele da traju, one su se nakupile. Ja bih naravno, volela da se taj ritam održi, što naravno ne znači da ne bih radila i češće ukoliko bi se češće i dešavale takve uloge. A ja sam se u ovoj godini zaista naradila. I u vreme proba, stalno letela na relaciji Kosovo - Beograd - Moskva. Uspela sam da organizujem sakupljanje dvesta pedeset tona pomoći za Srbe na Kosovu i Metohiji što je najveća pomoć koja je Srbima tamo stigla od devedeset devete godine do danas. U trinaest velikih šlepera, kao dar Vlade Moskve. Posle toga, Društvo srpsko ruskog prijateljstava je, u saradnji sa najvišim zvaničnim državnim organima Rusije i Moskve, i uz pomoć našeg Korodinacionog centra, organizovalo Dane kulure Kosova i Metohije u kome su učestvovali čuveni Vronski, gospodin Lanavoj - nekada najlepši čovek planete, ruski glumac Zemanski, Nikolaj Burljajev... Primljeni smo od gradonačelnika Moskve na državnom nivou. Koncert Raspeto Kosovo sam i režirala i pisala scenario međutim, najvažnije je što sam okupila najlepšu ekipu koja je mogla predstavljati našu zemlju. Princeza Jelisaveta, Dragana del Monako, Vjera Mujović, Jelena Žigon, Svetlana Stević, Bora Dugić...naravno i moja malenkost je takođe glumila. U svim ovim akcijama bila sam uvek i pre svega glumica, ne samo što i na Kosovu i u Rusiji uvek nastupam, već i zato što glumi više nego i jednoj profesiji pristaje svestranost. Glumac mora da usavršava i telo, i dušu, i savest i svest.
Moskva je ovih dana brujala o stradanju Kosova i Metohije i zhvaljujući našem trudu Rusija je danas upućenija u naše stradanje od nas samih, što naravno nije ni teško, jer mi nismo uopšte upućeni šta se na Kosovu stvarno dešava. Željko Jovanović
