Izvor: Blic, 19.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi smo dinosaurusi
Mi smo dinosaurusi
- Ovaj komad zaista nije igran dugo u Beogradu, ali ni mnogi drugi komadi klasične vrednosti nisu dugo igrani - kaže Nikola Đuričko, povodom uspešne premijere predstave 'Šuma' A. N. Ostrovskog u JDP-u, u režiji Egona Savina. On još kaže 'da se takva uloga igra jednom u životu'. Još ako se se ima u vidu njegova tema, 'sukob umetnosti i surove realnosti, koja je trajna tema, onda je pitanje zašto ih češće ne izvlačimo na svetlost dana', pita se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glumac Nikola Đuričko.
Kako se snalazi uspešan glumac u ulozi neuspešnog provincijskog glumca kakav je vaš junak Nesrećković?
- Svaki glumac, uspešan ili ne, uvek se u samoći pita da li je dobro to što igra, u kojoj meri je našao odgovarajuće rešenje, pogotovu što smo mi u ovom vremenu prinuđeni da pravimo kompromis da bismo uopšte radili. Ja sam 'Šumu' radio zato što mi se dopada i sam komad i ova uloga, što mi se dopada društvo s kojim igram i što ta predstava meni donosi lični boljitak. Inače, što se tiče materijalne strane, ona nije isplativa, ta uloga mi neće doneti neke druge uloge, neće mi doneti neku popularnost jer malo ljudi ide u pozorište, niti bilo šta drugo. Hoćete da kažete da i u ovako sređenom JDP-u nije lako...
- Ne samo u JDP-u. Jedan dan snimanja čak i niskobudžetnog filma pokriva mesečnu platu u pozorištu, dok za deset dana snimanja mogu da zaradim godišnju platu u pozorištu. Ali to nije tema za razgovor, ni ovaj ni uopšte, jer se ne žalim, već samo ponavljam stare priče. Ja sam neko koga pozorište privlači kao nešto što je uvek novo, kao nešto što me uvek nadahnjuje, što želim da radim i što vidim kao novi izazov. Spolja gledano, utisak je da se u pozorišta, makar kada je reč o Beogradu, ipak prilično ulaže.
- Da u zgrade, ali ne u ljude. Jedan reflektor je skuplji od svih nas na sceni. U pozorištu se može zaraditi i zna se kako se to radi; uzme se komad do četiri lica, sa minimumom dekora, postavi se u 'Zvezdari' ili sličnom pozorištu, još ako se posreći pa publika hoće da gleda, onda je moguće kalkulisati. Inače je pozorište čista ekstravagancija. Ne znam nikoga od bogatih ljudi, osim Madlene Cepter, koji su skloni da nešto potroše za umetnost. Ne znam da je neko drugi ko je pri parama otvorio pozorište, galeriju, biblioteku. Svi ulažu u otvaranje kockarnica, diskoteka, kafića. Ako priđemo umetnosti kroz razgovor o profitu, onda nećemo ni prilaziti umetnosti. Međutim, onaj unutrašnji profit koji imam dok radim, recimo, 'Šumu' iznad je materijalnog. Družiti se sa ruskom literaturom iz devetnaestog veka, raditi sa Egonom Savinom, Svetlanom Bojković, sa Mišom Janketićem i ostalim društvom sa kojim sam se družio, to je stvar koja ne može novcem da se plati.
Koji film upravo snimate?
- Snimam film 'Antihristi', koji po sopstvenom scenariju režira Miroslav Momčilović. Reč je o zanimljivoj, šašavo napisanoj priči (Miroslav je filmom 'Kad porastem biće Kengur' pokazao da zna da radi takve priče), koja se bavi temom sedam smrtnih grehova. Moj greh je lenjost i očajanje, a igram zajedno sa partnerom iz 'Šume' Borisom Milivojevićem. Kao specijalni gost, zvezda, u filmu igra i Mira Stupica. Igra još puno glumaca, što mlađih što starijih, ali svako od nas se bavi samo svojom pričom. Kažete da postoje dobri komadi koji se ne igraju. Da li ste mislili na neke konkretne i da li se savremeni teatar po vašem mišljenju bavi aktuelnim trenutkom?
- Zbog mog smrtnog greha lenjosti, ja, nažalost, nemam dobar uvid u zbivanja na svim scenama. Čini mi se, ipak, da naše pozorište pokušava da bude klasično, ali i moderno, da bude aktuelno i angažovano, da uoči promene koje su u toku. Mi upravo prelazimo iz realnog socijalizma u liberalni kapitalizam, kao što u 'Šumi' prelaze iz jednog doba u drugo. Naš je problem što upravo prelazimo u drugo vreme i što to činimo naglo. Znamo za neke vrednosti koje više ne postoje. Nekada je bila vrednost biti dobar drug, biti savestan, biti tačan, a sad su prave vrednosti isključivo pare. I mi zato imamo ozbiljan problem. A vi lično?
- Ja se ne snalazim u tome kao ni većina ljudi. Eto, javno govorim o tome koliko zarađujem, odnosno koliko ne zarađujem, a ipak se bavim ovim poslom. Većina ljudi, barem ovaj pošteni svet koji ja poznajem i sa kojim se družim, i dalje poštuje neke vrednosti koje su mimo finansija. Ovi što voze skupa kola, žive u nekim skupim kućama, oni i ne pričaju o pozorištu, nemaju pojma ko je Ostrovski i baš ih briga. Mi smo dva paralelna sveta. Mi se ne snalazimo, oni se snalaze, mi smo dinosaurusi, onaj deo društva koji, bojim se, neće preživeti ova gadna vremena. Oni hoće. Željko Jovanović
