Izvor: Blic, 23.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesije su kriju u reklamama
Mesije su kriju u reklamama
Sećate li se Prislija, Kejva, Smitove? To pitanje nam postavlja beogradska umetnica Simonida Rajčević, svojom izložbom pod nazivom: 'Istina za istinu', postavljenom u Galeriji 'Zvono'.
Da li je to odzvonio čas kada se napokon treba suočiti sa pitanjem koliki danak plaćamo sopstvenim ustupcima nametnutim modelima ponašanja i ispoljavanja koji izmiču bilo kakvim estetskim kategorijama? Bilo kako bilo, nekadašnji gostujući student >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << postdiplomac u Berlinu, danas asistent na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, Simonida Rajčević, ogromnim kolažiranim diptisima digitalno odštampanim, takođe uz primenu kombinovane tehnike na platnu, odlučno postavlja ovo pitanje, uspevajući da čistom likovnošću 'priča' priču o večnom krugu stradanja, o idealima, o smislu slike_arhiva i drugih kreacija...
- 'Istina za istinu' je preveden stih Nik Kejvove pesme, direktno preuzet iz Biblije. I sami pop idoli na mojim slikama su dati kao citati, kombinovani sa fotografisanim detaljima fasada romaničkih katedrala, većinom scena iz raja i pakla. Dakle, i ovde je očigledno kako su umetnici predstavili ljudima užase koji ih čekaju ako ne budu dobri, i uopšte, kako je hrišćanstvo tretiralo i veličinu i lepotu, da bi zadobilo moć i kako je koristilo simbole da bi plašilo narod, što rade i danas, samo su to ranije činili na način koji nam izgleda lepši - objašnjava za 'Blic' Rajčevićeva. U tu priču uvodite pop idole i njihove lične priče, koje su pop ili rok mesijanske...
- Reč je o Elvisu, koji je proglašen za kralja, Niku Kejvu koji dobar deo svog stvaralaštva zasniva na životu Prislija, projektujući činjenicu o smrti Elvisovog brata blizanca u neku vrstu biblijske priče o tome da će se roditi novi mesija, doduše s ironijskim odmakom. Na jednom printu je i Peti Smit, kao simbol ženskog Isusa u Americi, koja je, međutim, u biti više evropska pesnikinja i sa kojom je sama Amerika uvek imala problem. Ovde, njihovo prisustvo asocira na: strah od smrti, želju za oslobađanjem i, naravno, pojam mesije koji se provlači od postanka sveta do danas. Inače, svi oni apsolutno su odredili ako ne moje detinjstvo, onda najraniju mladost i to ne kao naomiljeniji već su se nametnuli čak i u likovnom smislu. Način na koji su obrađivali to što su radili muzički, cela estetika njihovih priča, i Elvisove i Peti Smitove i Nika Kejva, u to tinejdžersko doba, znači i pre nego što sam počela da se bavim slikarstvom, uklapala se u moju sferu interesovanja u okviru poezije i muzike, a s tim u vezi i likovnosti, dizajna, estetske prezentacije.
Da li se vremenom menjao vaš odnos prema njima?
- Veoma, i nisam sigurna da bih ranije mogla da pružim ovako direktnu reprezentaciju tog fetiša. Kad si mlad, imaš manji prostor projekcije, ali te je više sramota da pokažeš u direktnom obliku ono što stvarno osećaš i misliš. I samo kolažiranje koje je preduzeto na ovim slikama nosi nešto od buntovničke, pomalo pank crte, ali kad zaista tako i živiš nisi u situaciji da to najbolje i izraziš. Šta ovakva reprezentacija pop i rok idola, u ovom trenutku, može da znači u kontekstu okruženja u kome se pojavljuje?
- Bojim se da oni u širem smislu ovde ne dobijaju nikakvo težište, ali se nadam da će ljudi, ako ništa drugo, možda biti zainteresovani posredstvom likovnosti, ali i to se odnosi na jako suženu publiku. Nadam se da će se i to vremenom menjati, možda i zahvaljujući narednom Oktobarskom salonu, koji se puno reklamira, koji će dovesti i ljude iz inostranstva i zahvaljujući kome će mladi ljudi shvatiti da je konkurs raspisan za sve i da će proći vreme skrivenih papirića i nužde da poznaješ nekoga u Skupštini grada. Možda će polako ljudi početi da apsorbuju priču o tome da umetnost i umetnički projekti i galerije nisu nikakav bauk, da se tu ništa ne plaća, da je lepo to videti i da čovek, zaista, bogatiji izađe iz njih. Što se tiče pop i rok ikona koje predstavljam, nisam sigurna ni u to koliko uopšte ljudi hoće da pamti to odakle su došli, pre desetak godina, i čime su se bavili, ali gajim veru da i ovakvi radovi mogu da vrate ljudima emociju za nešto čega su se odrekli zbog nečeg, ja mislim - lošijeg. A, zašto su to učinili? Rekla bih da razlog tome nije nikakva dekadencija, već nužnost egzistencije među agresivnijima od sebe. Da li, možda, priželjkuju nekog mesiju, da li su novi idoli mogući?
- Mislim da su ti mitovi neuništivi, i da oni samo, kroz vreme, pronađu način na koji će živeti. U jednom vremenu, živeli su kroz rok muzičare, nekada kroz proroke, sada, možda, kroz političare. Nada i strah uvek pronađu medij kroz koji će živeti, kroz reklamu, televiziju... Ljubica Jelisavac
