Izvor: Blic, 28.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Meni je slikarstvo cilj, a ne sredstvo
Meni je slikarstvo cilj, a ne sredstvo
On nudi snove. Dopušta pogledima da lutaju. Vetru da zaleprša zavesu. U ime prozračnosti, teskobe, avanture i erotizma. Miša Čolović je slikar iz dna duše. Nije ga promenila ni Kraljevska akademija u Štokholmu, gde je posle studija u svet kročio. Ni London, ni Toronto, ni Pariz gde je i decu pravio.
- Uvek sam živeo izvan grada. Vreva me užasava, pa čak i vernisaži. Mnogi mi kažu šta ćeš u Grockoj, u Beogradu je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << centar zbivanja... I šta im vi kažete na to?
- Više volim da pričam sa seljacima o krompiru, nego isprazne kozerije. U Grockoj sam našao mir. Meni je slikarstvo cilj, a ne sredstvo.
Zar vam slikarstvo nije i sredstvo za život?
- Srećna okolnost je što je moja galerija u Parizu na dobrom mestu, u Latinskom kvartu, prodaja ide... Vi slikate ono čime ste okruženi. Da li je to toliko raznovrsno da se ne ponavlja?
- Ono što me okružuje duboko me dodiruje. Šta vam je bilo najteže kad ste otišli u svet?
- Prva izložba u Kanadi, sedamdesetih. Ne umeju ni ime da mi pročitaju. U katalogu napisali: gospođica Čolović završila studije u Bukureštu... Danas znam da me je slikarstvo uvek izvlačilo iz dubokih kriza. Dešavalo mi se da za štafelajem zaboravim da jedem. Vaših slika ima nežnih tonova, ali i dramatičnih. Jesu li one odraz raspoloženja?
- Kao što je Flober rekao: 'Gospođa Bovari to sam ja'. Ovaj bor sam slikao čak tri puta, i pod olujom i sa crvenom pticom. Taj bor nije bor, nego sam to ja. Da li ste toga svesni dok slikate?
- Ne. U Francuskoj sam bio kad je kod nas počelo klanje. Nikako mi to nije ulazilo u glavu. Imao sam košmare. Šta ste tada slikali?
- Čoveka totalno šizofrenog. Jedan njegov deo pije čaj, a drugi je sa mačkom koja zavija. Potom ogromnu crveno-belu-plavu ribu ('Jugoslaviju'), na pola isečenu, koja krvari. Vaša prva izložba u Domu omladine, 1968. godine, otkrila vas je kao narativca. Zašto ste se promenili?
- Tada, u 22-oj, zanimala me je naracija. Sada me zanima čisto slikarstvo. Boja, kao nota u muzici. Zašto odbijate da izlažete one kako ih nazivate iz košmara?
- Toliko su intimne da prsto još bole. Možda jednog dana, kad neko odluči da me proglasi slavnim i priredi mi retrospektivu. Zanimljivo je da ste se u otadžbinu vratili neposredno pre bombardovanja. Da li namerno ili slučajno?
- Teško mi je da objasnim. Kad je moja žena, Katrin, čula šta nam se ovde sprema, odmah me je zvala da se vratim. I drugi su mi govorili šta ćeš tu, pa ko god ima gde, zbrisaće. Zapao sam u depresiju. Taman sam ovde pronašao prijatelje. Nisam mogao nazad. Biti u Parizu i ne moći pričati o onome što nam se događa - nema ništa strašnije za osetljivog čoveka. Koji prizore još pamtite?
- Pančevo koje gori. I ona jeziva rečenica američkog pilota kad je bombardovao Bagdad: 'Prizor je fantastičan, nalik na božićnu jelku'. Zbog toga se odričete gradskog života?
- Ne. Odrekao bih se sebe da sam u gradu. Ne bih mogao da slikam, a to je jedino što umem i radim od svoje četraneste, kad sam još u Domu pionira učio prve poteze od sjajne osobe koja se zvala Šana Lukić.
Kažete da su sva deca talentovana. Je li baš tako?
- Jeste. Kad im se da sloboda. Radili ste sa decom u Kanadi. Kakvo je to vaše iskustvo?
- Vlada Ontarija me je angažovala na projektu islikavanja zidova škola. Deca su u jednoj slikala četiri godišnja doba - ja sam samo nadgledao. Pitaju me kako da naslikaju sneg. Kažem da stave belu boju na prste i skaču. Nastavnici su bili u čudu. Ali, rezultat je bio fantastičan. Prošetali ste se po kontinentima. S čim se ovde suočavate?
- Odnesem molbu za termin za izložbu u Kulturni centar. Kažu, ovde tako ide. Odlučuje žiri. Javim se da čujem ima li šta novo. Ženski glas mi kaže da moj portfolio do nje nije stigao. Kažem ja ko sam i da sam u KCB-u već izlagao tri puta, ali glas tvrdoglavo odgovara: 'Da ste kod nas izlagali, mi bismo to znali'. Nikad više neću molbe pisati. Zašto to kažete?
- Zato što je ponižavajuće. U Parizu ste bolje prolazili?
- Ne samo što sam prolazio bolje, već sam uvažavan. Dobijem pismo u kome me ministar za kulturu Ontarija pita da li hoću da mi priredi koktel. Nikad ga pre nisam video. On moje radove jeste. Iz biografije zna da se moje slike_arhiva nalaze u skupštini grada Toronta i hoće da mi učini čast. A ovde me galerista gleda s visine, kao da meni treba da bude čast što me uopšte primećuje. Znači odbili su vam izložbu?
- Ne samo tu, nego i u 'Haosu'. Uz kakvo obrazloženje?
- Pokazao sam mačke, psa, pejzaže... I ugledao 'zid pred sobom'. Šta mislite zbog čega?
- Zato što je ovde trend konceptualne umetnosti i videa. Neka bude svega. Ali za razliku od Njujorka ili Pariza, gde uvek mogu videti nešto za svoju dušu, ovde gotovo i ne ulazim u galerije. Da se ne ogrešim o Nadeždu Petrović i Petra Omčikusa. Mislite da su pejzaži zastereli?
- Ne ja nego galeristi. Predlagao sam Domu omladine da obeležimo trideset godina mog rada, jer sam u toj galeriji prvu izložbu imao. Ponovila se ista priča. Da li vam to teško pada?
- Meni je lakše da prodam jedan 'Kalemegdan' ili 'Dunav' u Čikagu ili Parizu, nego ovde. Imate li problema da objasnite šta radite?
- Objašnjenje traži obešeni konopac od plafona do poda, ispod koga piše: kiša, a ne moje slike_arhiva. I zato ste se povukli u Grocku?
- Nije da ne volim ljude. Naprotiv, suviše im se približim, pa me rane. Pretpostavljam da ima razlike među ljudima?
- Ma ljudi su svuda isti. I u Štokholmu sam nailazio na ljude drugačije od onih iz Bergmanovih filmova. Zato više volite vašu baštu?
- Moja bašta je moj atelje. I kad kosim travu, i kad režem ruže, ja zapravo slikam svoj atelje. Jedva čekam da se probudim... Tako bih se ponašao i da sam lekar. A šta mislite o onima koji izlažu konopce i cigle?
- Da li bi iko otišao kod lekara koji se zafrkava... Sve što danas izgleda novo, vrlo brzo će biti staro. Svaki ustupak modernosti, ili onome što Englezi kažu in, stvara boru. Kako ste sinovima objasnili što se od njih odvajate?
- Najvažnije je da imaju srećnog oca, makar i na daljini. Mlađi Stefan je upravo kod mene, a stariji tek što je otišao. Smeta li vam ipak nešto u Grockoj?
- Svi misle da sam lud kad me vide da se zaputim s kesama tražeći kantu za smeće, jer ovde se smeće baca ispred kuće. Nešto više?
- Pa i kad mi kažu 'Ajde molim te, i Leonardo je imao vezu da uđe u Luvr'.
