Izvor: Blic, 09.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Meni je moja koža pretesna
Meni je moja koža pretesna
Poznati jugoslovenski glumac Nikola Simić, koga široki auditorijum prevashodno zna kao vrsnog komičara koji je svojim tumačenjem likova u raznim TV serijalima i filmovima zdušno zasmejavao čak i one kojima nije bilo do smeha, odbrojava ravno četvrtu deceniju bavljenja glumačkim zanatom.
I ljubitelji teatra pamte ga po brojnim ulogama i predstavama. Pomenimo samo legendarnu 'Bubu u uhu'. A uskoro će pozo- rišna publika imati prilike >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da gleda ovog umetnika i u antologijskom komadu Samjuela Beketa 'Čekajući Godoa', mlade rediteljke Bojane Lazić, koji će premijerno biti izveden 11. maja.
Govoreći o svom decenijskom bavljenju glumom i jubileju koji, naprosto, neće da obeležava, Simić kaže da je to, zapravo sve samo jedan normalan tok života. 'Nemam potrebu da slavim. Kada se čovek nečim bavi, posle izvesnog broja godina, slavlje je uspeh u svome poslu.' Igrate Beketovog 'Godoa' koji se smatra jednim od ključnih dramskih dela ovog veka i koji je imao tri verzije izvođenja u Beogradu. Da li je to na neki način uslovilo vaš pristup ulozi?
Verovali ili ne, ja ranije nisam ni čitao ni gledao Beketa. Lično smatram da je to dobitak za mene. Jer, ako je čovek tako nešto proživeo, on nesvesno krene za nekim asocijacijama. Ovo je sve deo mene i nekih mojih shvatanja.
Znači li to da je Poco, lik koji igrate, blizak Nikoli Simiću?
Nikada nisam pravio takva poređenja, pa neću ni sada. Jednostavno, uloga je uloga, a glumac je glumac. A koje biste uloge iz svog četvorodecenijskog iskustva izdvojili kao, lično vama, najvažnije i najmarkantnije?
To su dve uloge. Prva je lik Pometa u 'Dundu Maroju' reditelja M. Belovića, a druga 'Buba u uhu' u režiji Lj. Ristića. Zašto baš one?
Pomet je uloga koja me je u jednom trenutku izba- ci- la na površinu. A 'Buba u uhu' je pred- sta- va kojoj, pre svega, mogu da zahvalim na kontinuitetu dugom čitavih 29 godina. Ljudi vas uglavnom prepoznaju kao komičara. Kakav je vaš lični odnos prema tome?
Lično se ne osećam komičarem. To što su me na taj način promovisali stvar je sticaja okolnosti, sudbine ili ne znam čega. Svojevremeno na Akademiju dramskih umetnosti primljen sam na osnovu monologa Borcova u Čehovljevoj jednočinki. Dakle, imao sam dramskih pretenzija. Ali, eto, stvari su krenule drugim putem i komičnost je nekako postala moje obeležje. Zar ne mislite da je izuzetno važno umeti čoveka nasmejati i oraspoložiti?
To je, moram priznati, veliko zadovoljstvo. Nema veće radosti nego kada se salom prolomi smeh. I to je ono slavlje sa početka ovog razgovora. Koliko ima mesta za smeh u ovim našim realnim prilikama?
O tome govore neke predstave. 'Buba u uhu', na primer. A mislim da će i ova postavka Godoa dati svoj odgovor. Kao umetnik koji se toliko godina, zapravo, bavi smehom, šta mislite kolika je njegova snaga i moć?
Smeh je nešto najplemenitije čime nas je Bog obdario. Čovek je jedino biće koje može da se smeje i da plače, a da to drugi vide. Ne znam šta bih umesno m- o- gao reći o proceni njegove moći, ali zar nije dovoljno to što vam može spasiti neki trenutak u životu, što biva lekovit, što je nekad i sam po sebi umetnost, što može čak i ponuditi nadu... Šta je, po vašem uverenju, osnovna karakteristika pozicije umetnosti danas, kada mnogi kažu kako se pozorište preselilo na ulicu?
Ne treba ja da vam govorim o pozorištu. Ima onih koji su za to zaduženi. Pa, uopšte uzev, gde nam je kultura? Gde je?
Ja znam da je u pozorištu, znam da je u koncertnoj dvorani, da je na izložbama, na književnim večerima... A za ono ostalo morate pitati nekog drugog, onog ko ne dolazi ni u pozorište, ni na koncerte ozbiljne muzike, ni na izložbe... Kako se vi lično osećate u svemu tome? Jeste li u 'tesnoj koži'?
Osećam se kao da sam u pretesnoj koži! Zašto? Kako?
Mislio sam da ću posle 40 godina rada biti na nekoj drugoj lestvici i u nekoj drugoj poziciji nego što jesam. Jeste li vi to dočekali nešto drugo u odnosu na ono što ste čekali? Šta, po vašem mišljenju, čekamo svi mi? Godoa?
Mislim da je ceo život neko čekanje i ceo život je neizvesnost. Ovde, u 'Godou', postoji tekst koji glasi: 'Dokle ćete da me davite s tim vašim vremenom.' A zatim kaže: 'Kada? Jednoga dana, zar vam to nije dovoljno. Jednoga dana kao što su svi drugi on je onemeo, jednoga dana on je oslepeo, jednoga dana će ogluveti. Jednoga dana smo rođeni, jednoga dana ćemo umreti. Zar vam to nije dovoljno?' Mnogo je Beket toga rekao. I završio bih sa još jednim njegovim tekstom: 'Ali, ja vidim u čemu je stvar vi niste odavde, pa još ne znate šta naši sumraci mogu!' Tatjana Nježić
.jpg)
