Izvor: Politika, 11.Jun.2010, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Memi
Taj izbor, to opredeljenje mema za podršku zajedničkom kulturnom prostoru, nije se odigrao odmah posle ratnih sukoba, već tokom poslednjih pet-šest godina
Nedavno sam bio na književnom festivalu u Soloturnu, u Švajcarskoj. Soloturn je divan barokni grad, idealno mesto za trodnevno druženje pisaca i čitalaca, koji su u velikom broju dolazili na nastupe pisaca iz Švajcarske i drugih zemalja. Pisci su uglavnom bili smešteni u hotelu „Kruna“, jednom od najstarijih švajcarskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hotela, koji se pominje kao gostionica još davne 1412. godine, a potpuno je obnovljen u ranom klasičnom stilu 1772. godine. U tom hotelu su, naglašavaju reklamni prospekti, svojevremeno boravili, između ostalih, Đakomo Kazanova, Napoleon Bonaparta, Henri Kisindžer i Sofija Loren.
Uporedo sa festivalom, u Soloturnu se održavala tzv. književnoprevodilačka radionica, u čijem radu su učestvovali pisci iz raznih zemalja, a ponajviše prevodioci i kulturni poslenici iz balkanskih zemalja, uključujući i sve države nastale posle sloma bivše Jugoslavije. Među njima je bilo i dosta ljudi koji sada žive negde u dijaspori. Iako se svi ovi „bivši Jugosloveni“ nisu poznavali odranije, u Soloturnu su se gotovo instinktivno, moglo bi se reći, oni našli u velikoj, lako prepoznatljivoj grupi. Naravno, viđao sam takva ritualna okupljanja i ranije, u vreme bivše Jugoslavije, tako da mi sam taj čin nije bio neobičan. Ono što ga je činilo neobičnim bila je činjenica da su neki učesnici bili mladi, te da im neka tamo zamišljena zemlja nije mogla mnogo da znači. Ali, izgleda da duh te zemlje, kao nekakav duh Hamletovog oca (istovremeno i Hamletove majke) deluje na sve naraštaje, bez obzira na uzrast, pamćenje ili mesto porekla.
Setio sam se tada izvrsne knjige Ričarda Dokinsa Sebičan gen, u kojoj on pominje „meme“, tj. svojevrsne mentalne gene koji prenose ono što čini kulturu jednog naroda ili zemlje. I kao što geni učestvuju u biološkoj evoluciji, prenoseći najbolje elemente neophodne za dalji razvoj neke vrste, tako i memi, kao osnovne jedinice kulturnog sadržaja, učestvuju u prenošenju i formiranju nove kulture. Memi se prenose i horizontalno – odnosno, među članovima istog naraštaja ili vremenskog perioda – i vertikalno, tj. iz jednog istorijskog perioda u naredni, a neki smatraju da se najviše šire na zarazan način, onako kako se širi popularnost neke rokenrol pesme ili, recimo, romana o Hariju Poteru.
Bilo kako bilo, gledajući tu grupu „naših“ ljudi u Soloturnu (i to iznutra, jer sam i sam bio njihov deo), pomislio sam kako su svi oni „žrtve“ mema koji očigledno nekadašnji zajednički kulturni prostor i dalje smatraju zajedničkim. Taj izbor, to opredeljenje mema za podršku zajedničkom kulturnom prostoru, nije se odigrao odmah posle ratnih sukoba, već tokom poslednjih pet-šest godina. Prvo je bilo potrebno da memi ispitaju i, po svemu sudeći, odbace sve one uticaje – političke, ideološke, nacionalističke i ostale – koji su nastojali da ponište duh zajedničkog kulturnog prostora, te da ga po svaku cenu zamene idejom rascepkanog, podeljenog duhovnog prostora u kojem nema mesta ni za kakvo zajedničko nasleđe. Istina, ima onih koji su prihvatili upravo tu ideju, ali izgleda da je njihovim memima otkucalo a da memima kulturnog zajedništva tek predstoje dobri i uspešni trenuci.
U ovome ne vidim ni pobedu jednih (koje mnogi, sasvim pogrešno, nazivaju „jugonostalgičarima“) ni poraz drugih (ma kako se oni zvali), već odraz nekih evolucionih zbivanja u prirodi i društvu koja se događaju mimo naše volje, u skladu sa nekim višim zakonima, nedostupnim čovekovim namerama. Memi se na razne načine kreću svetom i neke „odluke“ koje donesu možda će se tek nekoj narednoj generaciji pokazati u punom značenju. Nadam se da će one imati koristi od toga, pogotovo što postaje sve očiglednije da se svet kreće prema ozbiljnoj krizi i mogućem sukobu širokih razmera. Ne vredi odmahivati rukom na takve reči; naime, bliskoistočno žarište, koje je na rubu rasplamsavanja, previše nam je blizu da bismo ga ignorisali. Drugim rečima, ono može i te kako da utiče i na meme i na gene na našim prostorima. Stoga je potrebno da omogućimo memima što slobodnije kretanje prostorom koji oni osećaju kao svoj. Sami memi će procesom prirodne selekcije uzeti ono što im je najviše potrebno, stvarajući tako okvir za kulturu koja će, u stvari, biti svojevrsna natkultura, koja će objedinjavati a ne sputavati i koja se neće razvijati ni po kakvom ključu, već isključivo u skladu sa svojim unutrašnjim zakonitostima.
U Soloturnu, gledajući one mnogo mlađe od mene kako sa ushitom govore o novim zajedničkim kulturnim poduhvatima, zažalio sam što tada – za deceniju ili dve – neću najverovatnije moći da im se pridružim. Onda sam prošetao strmim i živopisnim ulicama Soloturna i spustio se do obale reke Are. Nad rekom je počivao tanak sloj izmaglice, koji me je podsetio na scenu u kojoj Hamlet sreće duha svoga oca. To me je obradovalo, jer sve dok na svom putu srećemo duhove a ne vampire, možemo da budemo sigurni da smo na dobrom putu. A dobar put je onaj koji zna kuda nas vodi.
David Albahari
objavljeno: 11.06.2010.
