Izvor: Politika, 13.Maj.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mehmed i Slobodan
Prekjuče preminuli akademik Petar Bokun, višegodišnji kolumnista ,,Politike”, poslao nam je svoju kolumnu ,,Mehmed i Slobodan” početkom ovog meseca. Baš kad smo nameravali da je objavimo, u našu redakciju je stigla tužna vest. Kolumnu cenjenog neuropsihijatra i književnika objavljujemo uz iskreno osećanje žalosti što je njen autor u novinama neće videti.
Odluka imperatora Teodosija da podeli Rimsko carstvo na Istočno i Zapadno, sudbinski je kasnije podelila srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << narod. Ta linija, poznatija kao Hadrijanova, ide rekom Drinom. Malo severnije ide rekom Lajtom, deleći deo Evrope na Cislajtaniju i Translajtaniju. Osećajući da je neophodno spojiti isti narod, veliki vezir Mehmed-paša Sokolović ubedio je turskog sultana da je važno zbog prodora na Zapad sagraditi na Drini ćupriju. Omogućio je, između ostalog, rođenom bratu, srpskom patrijarhu Makariju, jurisdikciju nad vernicima s obe strane reke.
Vekovima posle, Drina se opirala premošćenju, sve do prošlog veka, kada ju je, kao jedan od retkih,savladao još jedan vizionar poreklom sa ovih prostora – Slobodan, koji je stekao afirmaciju u jednoj drugoj svetskoj imperiji – Americi. Iz daljine Stambola i Čikaga bolje se uočavaju strateške potrebe nego kad se sa skele gleda u virove hirovite reke.
Zapad je smatrao da je bolje prošao u podeli ostataka Rimskog carstva do te mere da je na Berlinskom kongresu, prilikom dobijanja dozvole za samostalnost, srpski pregovarač Ristić morao da potpiše tajni aneks da se odriče pretenzija na zapadne Srbe, preko Drine. Znajući to, jedan novoveki predsednik je rekao da su Srbi krivi ,,za dva svetska rata”, jer se nisu držali zaključaka Berlinskog kongresa. Zapad funkcioniše po pravilu „Pacta sunt servanta” (ugovori se moraju poštovati i ispunjavati), a mi po: ,,može da bidne,ne mora da znači”. U tom svetlu može se sagledati veličina odluke Pavlovića da sagradi na Drini ćupriju i tako spoji svoj narod. A kad je već sagradio most preko sudbinske reke, sagradio je i univerzitet, pravi američki kampus. Eto šta znači poslati našeg čoveka u veliki svet –prenese najbolje iz njega i još iz te daljine uoči ,,sve što đaku treba”. Veze među ljudima grade i bračni savetnici, ali graditelji mostova su prvaci u toj disciplini. Redak je primer da se na to odluči jedan čovek i zato se ćuprija s pravom zove po njemu.
Mogućnost komunikacije smanjuje veštačke barijere među ljudima, koji tako bez po muke otkrivaju da smo svi isti, sa istim vrlinama i manama. Elegantna silueta mosta deluje lako, iako, poznavajući nas s obe strane Drine, ne verujem da graditelju nisu podmetali klipove, u skladu s našim ,,dobrim običajima”. Još da su znali da se neće na tome stati, nego da čim siđeš s mosta nailaziš na rasadnik znanja! A lepo je mogao kupiti kuću u Londonu, jahtu na Jadranu, kao novoveki srpski bogataši...
Pavlović je pogodio dve strateške potrebe trenutka: spajanje radi zajedništva i školovanje radi prosvećivanja, kao branu manipulacijama. Da li je to na fonu njegovih (američkih)predsednika, koji po završetku mandata podižu zadužbine u formi biblioteka, univerziteta, a otečestvu svakako ostaje spomen na ime. Još kad bi se neko setio da je još u 15. veku sefard Rodrigo (još jedan migrant, iz još jedne imperije, Španije) rekao da je jedina šansa Bosne put Sarajevo – Split. U srpskoj varijanti, to danas znači (polu)autoput Banjaluka – Bijeljina. Tek tada će se shvatiti dalekosežnost gradnje ovog mosta koji spaja veštački odvojene svetove.
Tada bi zlurada primedba: ,,Dabogda ti se slomilo veslo kojim si prešao Drinu!” bila izraz vlastite insuficijencije, jer će šetnja mostom pokazati da smo jedan rod.
Petar Bokun
objavljeno: 13.05.2011.
