Izvor: Blic, 06.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medijsko đubre ubija svaku osećajnost
Medijsko đubre ubija svaku osećajnost
Digla se poslednjih dana velika prašina oko Ivana M. Lalića, dramskog pisca i doskorašnjeg upravnika SNP-a, njegovih isprva četrnaest, a potom nešto manje zahteva, štrajka glađu koji je prekinut nakon razgovora sa Svetozarom Cvetkovićem, pitanja koje je svojim gestom pokrenuo... Bradić je 'čitavu stvar' uporedio, ne bez primese duhovitosti, sa svojevremenim štrajkom glađu Iraca, trenutkom u kome je Margaret Tačer dobila nadimak >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Čelična Ledi, a što je izazvalo priličan žamor u pozorišnim krugovima. Inače, upravnik BDP-a radi na predstavi 'Zver na Mesecu' Ričarda Kalinoskog u kojoj je okupio poznatu glumačku ekipu. Govoreći za 'Blic', o Lalićevom gestu Nebojša Bradić kaže:
'U jedno doba gde je sve postalo fraktalno i u kome niko više ne poseže za stavovima, izgleda mi ta naivna akcija izuzetno aktuelna za mali segment društva koje pozorište predstavlja. Ne znam kakvo je to osećanje kad vas zbog te akcije grle novine i mediji, ali nemam dileme da će i to proći i da će pozorištu ostati njegovi standardni problemi i zadaci.' A kako biste vi definisali ili odredili 'zadatke pozorišta'?
- Jedan od zadataka pozorišta je da u haosu igra na koncentraciju, na elementarno. Hajner Miler je jednom rekao: 'Pozorište je kameno doba.' Mi treba da potvrđujemo vrednosti ali, naravno, ne slepo, nasuprot stvarnosti koja nas okružuje. U pozorištu treba sačuvati mogućnosti razmišljanja i osećanja, što u svakodnevici više nije moguće. Uostalom, to i privlači veliki broj ljudi u pozorište.
Uklapaju li se u tu priču takozvani pozorišni ansambli na koje je sve veća povika da su kabasti, neefikasni i slično?
- Ansambli pozorišta su stari balast za koji se teško pronalaze dobra rešenja i sa kojim se često ne može mnogo. Mene ne interesuje nešto što se često zove 'homogeni ansambl'. Šta znači uostalom ansambl? Ja sam uspeo da u svojim projektima sastavim veoma različite glumce i da ih održim zajedno. Uostalom članovi ansambla našeg pozorišta idu od starih staljinista do novoliberala. To se nikada ne može izmeniti, ali to ne znači da ti ljudi u jednoj predstavi ne mogu biti poneseni arhaičnom idejom opijenosti. U kojoj meri to publika može da oseti? I uopšte, koliko je ovde uistinu brojna pozorišna publika?
- Još postoje pozorišta koja poseduju privlačnost zato što ljudi prepuni medijskog đubreta traže mesta gde se još može dogoditi neposrednost. Gde javnost ne postoji kao medij. Kvalitet žive predstave predstavlja posebnu privlačnost. Izvođačka umetnost stara nekoliko hiljada godina može da se dogodi samo na sceni, a ne u maloj TV ligi. Ni u predvečernjoj seriji. Zbog toga imamo i obavezu da pružimo izuzetno. Mi često razgovaramo samo u okviru naših krugova, a publika je ono simulirano drugo. Da li će nam uspeti da taj simulat ponovo vežemo za naš posao, da naši novi gledaoci pređu prag pozorišta i uđu u građansku kulturnu instituciju. Kako privući u pozorište publiku iz staničnih bioskopa? A gde su oni ljudi koji gledaju sapunice? Mogu li se oni nagovoriti da se nađu na jednom mestu gde je jednom bio dom prave pozorišne umetnosti? Pa, kako privući publiku u pozorište? Da li je to pitanje uopšte na dnevnom redu, makar i na kraju, u provinciji?
- Teatar se ipak prihvata samo još marginalno. Zatvaranje pozorišta u Pirotu ili Šapcu bila bi senzacija o kojoj bi se pisalo nekoliko dana. Za samo dve nedelje više niko o tome ne bi govorio. Novac koji pristiže pozorištima u unutrašnjosti je nedovoljan za produkciju i ambiciozne projekte. Pitanje je samo da li će tamo neko ubiti pozorište odmah ili putem navodnih homeopatskih doza. Raspoloženje stvaralaca je očajno, publika se u nedostatku izuzetnih predstava okreće od pozorišta. U Beogradu je situacija nešto bolja - rezultati investiranja su vidljivi: pozorišta su od Skupštine grada dobila dopunu svetlosne i tonske opreme, radi se na investicionim projektima adaptacije i izgradnje zgrada JDP-a i Teatra T. Međutim, ja ne želim da opisujem te promene kao dete koje po prvi put iznenađeno posmatra Božić Batu; tehnička osnova nam je još uvek u velikom zaostatku u odnosu na zahteve savremenog pozorišta. Repertoari i predstave su već drugi problem. Tu značajnije promene još uvek nisu vidljive... Na šta konkretno mislite kad to kažete?
- Navodni konsenzus demokratskog dogovora dopušta da mnogi otpadnu, pa bivaju getoizirani. Zbog toga bi trebalo vrlo dobro znati odakle potičemo. Koreni su važni da bismo stigli izvan granica koje suviše jasno osećamo i koje nam se u svakom kriznom trenutku ponovo nameću. Ovo bi trebalo imati u vidu i kad je o repertoaru reč. Da li je neki 'krizni trenutak' odredio da posle 'Korena' Dobrice Ćosića radite 'Zver na Mesecu' Kalinoskog?
- Reći ću vam samo toliko da je 'Zver na Mesecu' Ričarda Kalinoskog postigla veliki uspeh, jer je dobila nagradu 'Molijer' i to u pet kategorija. Komad govori o životu dvoje mladih koji su izbegli genocid nad Jermenima 1915. i emigrirali u SAD. Malo je komada koji sa tako energije i na tako lep način govore o životu. Veliko mi je zadovoljstvo da ponovo sarađujem sa Vlastimirom-Đuzom Stojiljkovićem, Nebojšom Dugalićem i Paulinom Manov, kompozitorom Zoranom Erićem i kostimografom Ivankom Jevtović. Prevodilac je Đorđe Krivokapić.
Tatjana Njezić
