Izvor: Blic, 21.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mazohizam 'srpske nacionalne duše'
Mazohizam 'srpske nacionalne duše'
Ako je suditi po razgovoru sa primarijusom, neuropsihijatrom Vladimirom Adamovićem, načelnikom Odeljenja za psihosomatiku Psihijatrijske klinike 'Dragiša Mišović', i pored neverovatnih afera koje potresaju politički život Srbije, možemo da odahnemo - među aktuelnim političarima nema pravih duševnih bolesnika! Vladimir Adamović dugogodišnji je karakterolog, a osim književnika čiji je psihopataloški status izučavao, bavio se i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << psihoportretima svetskih i domaćih državnika i političara. Nedavno je učestvovao na promociji knjige Zorana Gluščeviča 'Okultna moć' koja pokušava da sagleda unutrašnji život stanovnika ovog podneblja i njegov uticaj na realnost. Kako biste objasnili domaći politički život koji potresaju sve neverovatne afere? Da li se tenzije između dva predsednika, između dve demokratske partije, mogu posmatrati i kao sukob dva sklopa ličnosti?
- Mislim da je suština upravo u različitom sklopu njihovih ličnosti. Obojica su intelektualci, i obojicu cenim, ali od njih dvojice mogla bi se napraviti tek jedna dobra politička ličnost. Jedan je hiperaktivan, potpuni pragmatik, a drugi introvertovan, sa produženim reakcionim vremenom. Nije to toliko sukob političkih koncepcija, ali varniči jer hiperaktivnost stalno nailazi na protivljenje i pasivnost drugog. Oni su antipod. Nije lako reći ko nam trenutno više odgovara, ali u svakom haosu, znači posle rata, posle katastrofe većih razmera, za stanje u kome je ova zemlja trenutno, uvek je bolje ići hiperaktivno a ne čekati. Da li je na sceni i sukob između moderne i konzervativne Srbije, karikaturalno svedene na 'dositejevsku' i 'vukovsku'?
- Nisam o tome mnogo razmišljao do pre desetak godina, dok nije počeo da se pomalja sukob između zastupnika Dositejevog racionalizama i Vukove sklonosti narodu. Raskol postoji, a sve češće je Vukov koncept napadan. Govori se kako bi bilo bolje da njegove reforme nije ni bilo, ali nisam siguran da je to baš potpuno tako razlučeno. Vuk je pripadao pokretu koji je više 'forsirao' narodno, pa ipak je stalno živeo u Beču.
Kada možemo da očekujemo generaciju političara od kojih će svaki imati sve prigodne osobine i da li bi ih trebalo podvrgnuti obaveznom psihijatrijskom pregledu kad dođu na vlast?
- Kakvo smo društvo i kroz šta smo sve prošli, liderske ličnosti više nam nisu potrebne. Jedan zaboravljeni političar, Dušan Čkrebić, reče davno da nam nisu potrebni lideri, a onda su, naravno, 'ispilili' Slobodana Miloševića, najklasičnijeg lidera 'ala Tito'… Potrebne su nam institucije i timovi. Srpska vlada ima takve mlade ljude, mlade timove, i oni dobro rade. I Đelić i Pitić, i još nekolicina, živeći u inostranstvu, doneli su novi način razmišljanja, a videli smo, sa starim načinom razmišljanja ništa nismo uradili. Kad je reč o obaveznim pregledima, nisam siguran da psihijatri mogu da procene svaku ličnost. Ono što Amerikanci imaju, to je najbolje. Sada se, hvala Bogu, to dešava i ovde. Do Miloševića i u njegovom režimu političar nije svakih nedelju dana izlazio u javnost, pred birače, komunicirao sa medijima i narodom! Sada se vrlo brzo mogu videti sve dobre i loše psihološke osobine nekog političara. Način reakcije, grimase na licu, ono prećutano ili lažno izrečeno. Čak i običan čovek može mnogo da uoči. Važno je da pravih duševnih bolesnika među aktuelnim srpskim političarima - nema. Pravih! Znači nema šizofrenije, duboke depresije, manija…
Da li biste mogli da odredite i osnovne pravce ponašanja na današnjoj opozicionoj političkoj eliti?
- Ponašanje Vuka Draškovića prosto vrišti od povređene sujete. Jako je narcisoidna ličnost, uobičajeno za političare i glumce, i to je ono što ga sprečava da konstruktivnije vodi stranku. Revandikacija nije metod. On se oseća ne samo povređen, nego i odbačen. Opet, Šešelj je vrlo inteligentan, ide na određen profil ljudi u okviru populacije, na one ekstremnog ponašanja. Po statistikama, pet odsto celokupnog stanovništva uvek pravi neke ekscese, uvek je agresivno, sklono eksplozivnoj reakciji. Mnoge stvari namerno radi jer nisam siguran da je i u intimnom životu isključivo takav kao što se predstavlja. Da li se nazire neki novi, kolektivni psihološki portret Srba i kako biste definisali sadašnje psihičko 'stanje nacije'?
- Ovo je potpuni haos. Srećom iz haosa se uvek nešto rađa. Sve religije počinju sa tim da iz haosa dolazi do razdvajanja dobra i zla, neba i zemlje itd. Ali ono što smeta, mladima mnogo više, jeste to što su osnovne institucije društva srušene, i bukvalno i simbolično. Dolazi do difuzije identiteta, nemate ličnost koja se profiliše kao vođa. U principu to je dobro, ali od sredine marta vlada baš haos, jer su svi autoriteti srušeni uključujući i ime zemlje. Ostaje kao zadatak da se ispita psihološka struktura Srba da bi se videlo u čemu je problem, pa su u toku prošlog veka napravili nekoliko katastrofalnih izbora. Prvo, Sarajevski atentat, pa, polovinom veka 27. mart, i na kraju period pred Rambuje. Šta se to dešava u srpskom biću da ono bira najdestruktivniji put. U 'srpskoj duši' postoji autodestruktivno jezgro koje nesvesno uvek bira najgore. Ne može se sve objasniti represijom i mehanizmom psihološke i fizičke kontrole. Gostovali ste nedavno na promociji nove Gluščevićeve knjige 'Okultna moć'. Ima li u njoj nekog odgovora?
- On 'srpsku dušu' objašnjava više arhetipskim, kolektivnim, kreće se ka etnološkim sferama, nego što ukazuje na sociopatologiju. U srpskoj etnopsihologiji, osim Dvornikovićeve 'Karakterologije Jugoslovena', Cvijićevih istraživanja i nekoliko radova Vladete Jerotića, nema drugog kapitalnog dela koje bi pomoglo u osvetljavanju puta kojim smo postali 'parije' Evrope, poslednji narod po svim parametrima. Na psihološko-socijalnoj ravni, objašnjenje, posebno ove poslednje dekade, moglo bi da se zasnuje na činjenici da osnov društva čine stariji, na koje se diktatura i oslanjala, a koji ne vole promene. Tu radi i psihološki i biološki aksiom da se ostane u stanju konformizma: 'Možda bi to novo stanje i bilo nešto bolje, ali nisam sasvim siguran.' Neizvesnost je skoro pogubna za psihološki aparat, pa su stariji birali pre izvesnost loše situacije, nego ličnosti i partije koje bi donele promene. Dugovečnost tzv. diktatorskih režima dolazi i od toga što oni uvek nalaze neprijatelje negde u okruženju. To je ta teorija zavere. Misterija 'srpske nacionalne duše' nestaje ukoliko ukažemo i na njen mazohizam, na njen autodesrtuktivni karakter posebno u poslednjem veku. Dinarci ne priznaju Hag
Može li se napraviti psihološki portret osumnjičenih u Hagu, a sa ovih prostora, koji se kriju, recimo, vašeg kolege Radovana Karadžića?
- Mislite, zašto se sami ne predaju? Jednostavno to nije moguće jer kod njih se aktivira taj biološki nagon. Karadžić je sa prostora odakle dolaze ljudi koje je Cvijić opisao kao dinarce sa svim svojim lošim i dobrim osobinama. To je baš taj deo, Hercegovina na granici prema Crnoj Gori. Milorad Pavlović
