Izvor: Politika, 14.Nov.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maturica, mala, mala
Peakcija dela javnosti pokazuje da nismo skloni da znanje svoje dece podvrgnemo ozbiljnoj proveri. Strepimo da bi to moglo nekoga da ohrabri da traži proveru znanja, kompetencija i kvalifikacija i nas samih
„Ne odustaju od namere da muče decu na maturi!”
Panika se širi našim društvom, školskim sistemom, porodice se ponovo okupljaju oko zapuštenih ognjišta: Kako zaštiti našu decu, šta decu – dečicu, od surovog sistema koji hoće da ih nešto pita, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na prepad, posle osam godina škole, a da im pitanja (a ako može i odgovore), zagrejana na majčinskim grudima, unapred ne doturi...
U odbrani dece od znanja pokrenuta je žestoka kampanja protiv uvođenja u malu maturu trećeg seta pitanja opšteg znanja. Pokretači kampanje, ničim nedokazano, tvrde da govore u ime svih „70.000 osmaka i njihovih roditelja”, malo potom prete peticijom sa „blizu 10.000 potpisa” dok „za sada potpisivanje uzima maha”.
Retko se „namesti” da jedan povod, u ovom slučaju mala matura, tako belodano otkrije skoro sve mane našeg sistema i istovremeno pokaže pravu sliku našeg društva. Osnova te slike jeste da je učenje mučenje koje izaziva paniku svih, i da ćemo se lako udružiti protiv bilo kakve promene u našem sistemu. Ako se promena spreči u obrazovanju, zaustaviće se i na svim drugim nivoima.
Polaganje male mature prošle godine obeležila je krađa ispitnih pitanja, sramota i ogromna nepravda. Nažalost, nepravda više zato što nisu SVI dobili ukradena pitanja, pa da budu ravnopravni, a mnogo manje zbog izuzetno loših rezultata koje su na ispitu pokazali učenici. Tresla se gora, ali kratko, dok svi nisu „izjednačeni” tako što je matura poništena, kao da je nije bilo, dečica upisala gimnazije i srednje stručne škole, gde sada, nesmetano, neki mogu da uče a drugi da se međusobno mlate. Znači sve je OK. Eto, lepo smo videli da možemo i bez mature!
Od samog uvođenja male mature govori se o postepenom povećanju oblasti/predmeta iz kojih treba proveravati znanje. Ta provera bi trebalo manje da utiče na mogućnosti upisa u željene srednje škole a mnogo više da bude osnova za ocenu koliko je obrazovni sistem uspešan u prenosu znanja i veština učenicima. Pokazani rezultati trebalo bi da budu smernice za popravke sistema i njegovo prilagođavanje sve složenijim zahtevima koji se pred nove generacije postavljaju o pitanju vrste i količine znanja koje su im potrebne za uspešan život. Međutim, reakcija dela javnosti pokazuje da nismo skloni da znanje svoje dece podvrgnemo ozbiljnoj proveri. Strepimo da bi to moglo nekoga da ohrabri da traži proveru znanja, kompetencija i kvalifikacija i nas samih. A to ne bi moglo. Nikako. Nikad.
Zahtevi navodno svih roditelja i „na hiljade psihologa, pedagoga i profesora(!)”, da se novi set pitanja o opštem znanju još ne uvede, pravdaju se time da za maturu nisu spremni ni đaci, ni nastavnici, ni roditelji i ne znaju kako da se pripreme. Dakle, u školu se ne ide da bi se nešto naučilo već da bi se pripremili za završni ispit! Pri tom, niko od roditelja ne vidi ništa loše u činjenici, koju sami navode, da se u školama i dalje uči napamet, a đaci treba da polažu težak ispit. Učenje napamet nije učenje već bubanje – kratkoročno, besmisleno i beskorisno. Umesto da traže da se u školama više ne uči napamet roditelji bi radije da spreče da se besmisao takvog obrazovanja dokaže na završnom ispitu. Zato kampanjci osuđuju činjenicu da pojedini uspaničeni nastavnici deci već daju izmišljene probne testove, i ne smeta im što su „na tim probnim maturama rezultati bili poražavajući.” A sve zajedno nazivaju agonijom koja nema kraja. Pošto je zaštita dece od obrazovanja agonija, patnja između života i smrti, pišu se pisma predsedniku vlade i ministru prosvete, prikupljaju se potpisi, preti se bojkotom mature. Ej! Bojkot! Prava pouka za mlade generacije – kad se suočiš sa izazovom novog, kad treba pokazati znanje – beži s bojnog polja!
Otužno je licemeran i patetičan jezik koji se u ovoj kampanji koristi s ciljem da izazove empatiju sa „dečicom” koja pate s glavicama u rukama, skrhana od izbezumljenosti i treme. Ne znam da li da se stidim, plačem ili da se smejem nad tom slikom glavica skrhanih i izbezumljenih – petnaestogodišnjaka! „Već sada su euforija, stres i trema u njihovim porodicama neizostavni deo svakodnevice. I to je tako otkako je i školstva.”
Jadna smo mi zemlja kada nam školstvo, dakle obrazovanje, izaziva euforiju, stres i tremu a ne radoznalost i zadovoljstvo.
Maturica, mala mala.
Naš odnos prema obrazovanju problemčina velika, prevelika.
Osnivač Građanskih inicijativa
Miljenko Dereta
objavljeno: 14.11.2013.
