Izvor: Politika, 07.Jan.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Matić je bio profesor slobode
Knjigu Radovana Popovića „Priča o Dušanu Matiću” objavio novosadski „Prometej”
„Osloniti se na pisana dokumenta? Na izvorna dokumenta? Onda, ja ne postojim, pored svih svojih u vetar bačenih 80 godina”, govorio je Dušan Matić (1898–1980).
Imao je na umu Radovan Popović, novinar i publicista, dugogodišnji urednik „Politike”, ovo pesnikovo razmišljanje kada je pisao knjigu „Priča o Dušanu Matiću”, koju je objavio novosadski „Prometej”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u biblioteci „Draško i prijatelji”.
Za moto knjige, Popović je uzeo reči Česlava Miloša: „Naravno, sve biografije su lažne… Lažne su, jer su pojedina njihova poglavlja povezana po nekoj, unapred prihvaćenoj koncepciji, dok su se zaista povezivala drugačije, ali kako, to niko ne zna. Uostalom, ista laž se odnosi i na autobiografije, pošto bi onaj ko piše o svom životu morao da ima vid Gospoda Boga da bi te veze razumeo…”
Naš najpouzdaniji i najpoznatiji književni biograf – Radovan Popović – „Pričom o Dušanu Matiću”, ističe Draško Ređep u pogovoru, moćno i sasvim blisko ostvario je uvid u izuzetno uticajnu i mnogostranu inicijativu pesnika, mislioca, romansijera, usmenjaka, prevodioca, kao prvorazredne ličnosti Beograda.
Taj „fluoroscentni Matić” (Božidar Timotijević), taj profesor slobode, veliki mag razgovora, izričito urbane provenijencije, svakako je utisnuo snažan podsticaj bar trima naraštajima stvaralaca.
Sledeći nauk Andre Žida da fanove i mlade pesnike valja upućivati na njihov, a ne na njegov put, on je, uvek pomalo iskosa, već od ranih pedesetih godina, ostvarenost potvrđivao, pre svega, kao – drugo mišljenje.
Antidogmatičar i solista po vokaciji, Matić na Popovićevim stranicama, često na fonu novih otkrića, rukopisnih i epistolarnih, otkriva mnoge tajne vlastite izgradnje, kojoj se uostalom u oproštajnim rečenicama posle njegovog odlaska divio njegov nekadašnji nadrealistički saborac i koautor Koča Popović.
Radovan Popović, dodaje Ređep, tanano raspliće fenomenologiju nastanka te famozne naše druge nadrealističke centrale, u polemikama, zabavama, isključivostima, omrazama svake vrste.
U knjizi je dobro uočeno kako odista prošlost dugo traje, i kako je Matić, veliki pesnik prolaznosti, njenim fantomima bio odan od „Radničkih novina” Dušana Popovića (1915), do nikad nezavršene „Konačne jeseni”.
Radovan Popović, koji je i sam ulazio u krug Matićevih prijatelja, i bio jedan od trojice koji ga je 1980. ispratio u bolnicu, kao najveći oblik samoće, sve proverava, ali i tiho, gotovo šapatom, poverava istine o magiji tog uspravnog čoveka koji je u svom antiherojstvu bio samostalan, predak mnogobrojnih aktuelnih pisaca, korespodent Bretona i Aragona.
Knjiga „Priča o Dušanu Matiću”, naglašava Draško Ređep, u duhovnom, ali i stvarnosnom smislu, pisana je u „saradnji” sa Dušanom Matićem.
Z. R.
objavljeno: 07/01/2015
