Izvor: Blic, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manjak civilne hrabrosti
Mihajlo - Miša Vukobratović, poznati reditelj i upravnik Pozorišta na Terazijama upravo snima dramsku TV seriju „Ono naše što nekad bejaše", za koju je scenario napisao Siniša Pavić po delu Stevana Sremca. U razgovoru za „Blic" Vukobratović govori o izazovima ekranizovanja literature, nedostatku civilne hrabrosti kao našoj osobenosti, odnosno suštinskoj biti priče koju upravo beleži objektivom kamere i odlikama prošle i predstojeće sezone teatra na čijem je čelu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Dramska serija „Ono naše što nekada bejaše" čije je snimanje u toku i u kojoj uloge tumače Mirjana Karanović, Predrag Ejdus, Milan Gutović, Danijela Mihajlović, Mihajlo Janketić, Milenko Zablaćanski, Miloš Vasić, Danijela Štafenlajd i drugi imaće pet epizoda, a planirano je da prva bude emitovana polovinom novembra.
Govoreći o izazovima ekranizovanja literature Miša Vukobratović kaže da je serijal koji rade po delu Stevana Sremca, u tom smislu, specifičan, odnosno nije klasična ekranizacija literarnog dela: „Dobra literatura nije laka za ekranizaciju, posebno kada se radi o romanima. Jer, oni su često vrlo slojeviti, introspektivni, bogati pasažima, unutrašnjim psihološkim tokovima... koji su klizav teren za kadriranje. Moram priznati, nisam gledao baš puno dobro ekranizovanih velikih romana. Svetao primer vrsne ekranizacije odličnog književnog dela je i „Rašomon" Akire Kurosave. Drugačije je kada su pripovetke u pitanju, od njih slobodno možete uzeti samo određene elemente koje ćete nadograditi jer one, uglavnom, same po sebi nisu dovoljne za kompletnu dramsku radnju.
Ekranizacija čuvenih romana
Vukobratović upravo snima seriju po delu Stevana Sremca, a o izazovima tog poduhvata kaže: Gledao sam niz dobrih filmova rađenih po romanima, ali obično su to knjige slabije književne vrednosti. U velikom broju ekranizacija visoke literature film nije dosegao umetničku vrednost knjige jer prosto ne može, nije taj medij, bitno su različita izražajna sredstva. Retki su primeri možda Tarkovski, sa filmom „Rubljov".
U našem slučaju Siniša Pavić je uzeo nekoliko potpuno nezavisnih književnih celina, čak i neke koje su nepoznate i koje se teško nalaze, i spojio u priču. Uzeo je likove, ambijent, atmosferu, neke događaje, a onda ih ukrojio, prekomponovao drugačije. Napravio novo viđenje, po meni vrlo interesantno i dobro, rekao bih, lepu fresku srpske provincije minulih vremena.
I, šta su suštinske konture te freske, odnosno priče?
- Reč je o putujućoj umetničkoj, glumačkoj družini koja negde na zalasku karijere i putešestvija stiže u krajnju srpsku provinciju, Donju Palanku, a iza sebe ima svetle izvođačke trenutke u velikim gradovima poput Beograda, Budima, Pešte... Njihov repertoar su Šekspir, Sterija, vrh dramske literature.
U čemu se ogleda njihova dodirna tačka sa nama danas?
- U likovima i odnosima. Recimo, jedan od glavnih junaka, mladi činovnik Ljubivoje (igra ga Miloš Vasić), zaposlen u upravi tog malog mesta, na glumačku družinu reaguje atipično za datu sredinu. On u njima otkriva novi svet kome žudi i u kome prepoznaje ostvarenje svog sna. Ima želju da učestvuje u tome i radikalno promeni svoj život. Okolina to ne prihvata. I tu je suština, taj odnos pojedinca i okoline, pojedinca sa sobom samim, pojedinca i grupe kojoj teži. Provokativno je preispitivanje tih promena odnosa.
Nova sezona u Pozorištu na Terazijama
Udecembru će biti premijera mjuzikla „Kabare", koji (rediteljski i koreografski) treba da radi Čet Voker, čovek koji je bio prvo igrač a potom asistent Boba Fosija, postavio mjuzikl na Brodveju za koji je dobio nagrade... Dopalo mu se kako mi radimo, prihvatio je našu ponudu, iako smo u finansijskom smislu znatno ispod njegovih angažmana. Naslov, koji će obeležiti drugi deo sezone, jeste jedan eksperiment: da se čuveno delo naše teatarske baštine prevede u mjuzikl. Reč je o „Maratoncima" Duška Kovačevića, a režiraće Kokan Mladenović.
Hoćete da kažete da je i danas prisutno to neprihvatanje okoline drugačijih potreba i zamisli?
- Taj zazor prema drugačijem, apriorno ne prihvatanje novog je stvar konzervativizma. Moglo bi se reći da je u pitanju generalni nedostatak jedne vrste hrabrosti koju zovem civilna hrabrost, a mislim na onu hrabrost koja treba da se očituje u svakodnevnom životu. Srbi su poznati kao hrabar narod u ratu, i to ceo svet prihvata i uvažava, ali kuraž u svakodnevici, u istrajavanju na stvarima koje čine živote... i danas se prepoznaje da ne postoji. Ta vrsta hrabrost podrazumeva svest o pravima i obavezama, a ovih opet nema bez uređenog, razvijenog društva... U društvu u kome nema jasnih pravila igre stvari se ispostavljaju kao vrlo komplikovane a mi često, ili ako hoćete, dugo živimo u takvim okolnostima.
I pre nego što serija krene sa emitovanjem, Pozorište na Terazijama, na čijem ste čelu i koje je u protekloj sezoni pobralo komplimente da je najbolje, krenuće u novu sezonu...
- Mi smo proteklu sezonu vrlo ozbiljno i, rekao bih, pedantno odradili. Rezultati su tu. Imamo najbolje finansijske pokazatelje od svih pozorišta u gradu (iako daleko od toga da smo najveći po kapacitetima), naša prosečna posećenost je preko 90 odsto. Nekoliko predstava koje su izašle prošle sezone su udarile pečat onoga što bi Pozorište na Terazijama trebalo da bude i mi to želimo da nastavimo. Reč je o „Čikagu", „Kapineri", „Herojima, „Neki to vole vruće", „Svadbi u kupatilu"... Balans između onoga što će publika prihvatiti a kritika neće pocepati.
