Izvor: Politika, 10.Maj.2015, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mama i ja: istina o mamarošu
Ni u jednoj školi ne uče nas kako da prihvatimo smrt najbližeg. S tim se svi jednog dana suočimo, a onda treba naći put izlaska iz neizmerne tuge i izboriti se da nastaviš dalje. Ovako za „Politiku” počinje svoju životnu priču režiser i arhitekta Momčilo Mrdaković. U njegovom životu glavni oslonac bila je mama Vukosava koja je 30. marta, u svojoj devedesetoj godini, izgubila bitku sa bolešću.
I dok se svakodnevno suočavamo s pričama o nasilju u porodici, a na prvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stranama novina sve češće se pojavljuju naslovi poput nedavnog „Sinovi ubili majke”, našem režiseru je teško da poveruje da dete može da digne ruku na roditelja.
– Oduvek sam imao divan odnos s mamom i nikad mi nije bilo jasno kako ljudi, ne samo u Srbiji, već širom sveta koji sam proputovao, mogu da kažu „mrzim roditelje”, ili da godinama s njima ne govore. Verovatno iz nekog bunta, ali i želje da se odužim mami za sve što mi je pružila, snimio sam film „Mamaroš”. Hteo sam da pokažem da ljubav majke i sina, i ono čuveno „mamin sin”, ne mora da znači ništa negativno, već nešto lepo i iskreno, kada dva bliska bića podržavaju jedno drugo. Meni je mama pružila sve u životu – priča Mrdaković.
Mama Vukosava preživela je mnogo toga ružnog, ali ništa nije uspelo da sputa njenu vedrinu i dobrotu. Pričala je sinu o strahotama rata: sa samo 16 godina iz rodnog Kusonja kod Pakraca 1941. odvedena je u logor Stara Gradiška, a kasnije u radni logor u Nemačku. Od sigurne smrti, jer su za likvidaciju prvo određivali školovane, spaslo ju je – čudo. Jedan od stražara rekao joj je u poslednjem trenutku da promeni odeću jer je bila u školskoj uniformi, pa se, uz pomoć zatvorenica, brzo presvukla. Iako je kasnije bila vatreni komunista, živela je u uverenju da ju je u logoru sačuvala neka viša sila i čvrsto je bila ubeđena da komunizam i vera ne potiru jedno drugo.
– Mama je imala izuzetno snažan karakter, verujem da je zahvaljujući tome i preživela sve te ratne strahote. Kasnije je došla u Beograd i zaposlila se u „Jugometalu”, tamo je radila godinama kao sekretarica direktora. Posledice rata ostavile su traga na njenom zdravlju, ali uprkos tome, uvek je bila vedrog duha – priča Mrdaković.
Vukosava je bila zaslužna što je film njenom sinu postao opsesija od malih nogu. I sama opčinjena filmskom umetnošću, Momu je od ranog detinjstva vodila u bioskop.
– Kad sam bio mali živeli smo pored Kinoteke, koja je samo pojačala moju ljubav prema filmu. Smatrao sam da su režiseri božji ljudi, a kada je sedamdesetih godina počeo Fest imao sam prilike i da upoznam neke od njih – kaže ovaj režiser.
Ipak, umesto da studira režiju, odlučio se za arhitekturu. Pitamo da li je mama uticala na njegov izbor.
– Nije ni tada, a ni kasnije uticala na moje odluke. Mislim da je presudna za upis na arhitekturu bila činjenica da mi je ujak bio arhitekta – kaže Mrdaković.
Dok je živeo za arhitekturu i dešavanja na filmskom platnu, mama Vukosava je vodila novu bitku: zbog iskrenih odgovora u anketi sprovedenoj među komunistima izbačena je iz partije i stavljena na stub srama. O njenoj borbi da dokaže istinu, ali i usvojenoj žalbi koju je Mrdakovićeva uputila Devetom kongresu SKJ pisao je i NIN 1969. godine.
Njenim mukama, međutim, tu nije bio kraj, jer joj stan, koji joj je nepravedno oduzet, nije vraćen. Devet godina trajalo je preganjanje sa nadležnima, da bi 1974, posle mnogo muka, dobila ključeve stana u centru Beograda u kojem je ostala do kraja života.
– Bila je pravi borac, nikad se nije predavala, a pritom se trudila da ja što manje osećam probleme s kojima se suočavala. I uvek joj je na prvom mestu bilo opšte dobro. Smatrala je da je baza socijalizma u hrišćanstvu i da treba sve da delimo. Zbog toga su je, u društvu gde mnogi gledaju samo sebe, smatrali čudakom – priča režiser.
Posle diplomiranja, odlučio je da dečačke snove o režiranju filma ostvari u Americi. Naravno, mama ga je podržala u tome.
– Ona mi je to i omogućila, uvek je bila uz mene, iako su nas delile hiljade kilometara i sve vreme me je bodrila da istrajem. Rastao sam uz filmove i knjige i bio čvrsto uveren da mogu da radim sve: počeo sam sa pranjem sudova i poslovima na građevini, da bih uplovio u svet filma radeći na najnižim zaduženjima. Nisam batalio arhitekturu, zaposlio sam se i u projektnom birou, kasnije sam dobijao i nagrade za projekte, ali ljubav prema filmu bila je jača – priča Mrdaković.
I dok je Moma u Njujorku ganjao svoje snove, Vukosava je u Beogradu bila novu bitku za opšte dobro: danima je sedela na malom punktu u blizini Terazija koji se sastojao od stočića i stolice i pozivala građane da potpišu peticiju protiv rušenja Terazijskog parka i gradnje objekata u njemu. I uspela je u tome: prikupila je više od 50.000 potpisa, čime je veći deo parka sačuvan.
Njen sin je napredovao u svetu filma, ali najveći problem bio mu je nedostatak stručnog znanja u režiji. Verovao je, ipak, da će veštine režiranja uspeti da stekne kroz rad, kao što su to nekada radili čuveni režiseri. Godine provedene na drugom kontinentu protekle su u stalnim pozivima majci i putovanjima na relaciji Njujork–Beograd. I uspone i padove preživljavao je s mamom Vukosavom.
– Mislim da je za moju karijeru režisera presudno bilo kada sam u Americi upoznao Emira Kusturicu, na njegovim predavanjima na Univerzitetu Kolumbija. Pozvao me je da radim „Andergraund”. Počeo sam sa scenografijom, a završio kao njegov asistent i režiser druge ekipe – jer je originalna verzija ovog filma trajala devet sati, a snimana je tri godine. Tu sam najviše naučio, ali su mi tada i otvorena vrata u svet režije – objašnjava Mrdaković.
NATO bombardovanje SRJ 1999. nateralo je Vukosavu da prvi i jedini put u životu ode u Ameriku kod sina. Teško je podnela činjenicu da utočište treba da traži u zemlji koja nas bombarduje i tamo je provela samo nekoliko meseci. Sve što su ona i Momčilo doživeli na putu i kasnije prilikom boravka u Americi Mrdaković je pretočio u scenario od kojeg je nastao film. Deo novca obezbeđen je iz evropskih fondova za filmove, a prva klapa „Mamaroša” pala je 2008. godine. Nažalost, problemi nisu mimoišli njegovo stvaranje – prvo se teško razboleo glumac Bogdan Diklić koji glumi „maminog sina” Peru, a kasnije je ponestalo i para jer je film sniman u nekoliko država. Premijera filma održana je tek 2013. Od tada je prikazivan ne samo u Srbiji, već širom sveta, i pobrao je odlične kritike.
– Mama nije želela da čita scenario, niti da gleda snimljeni materijal, kao da je strahovala kako će sve to ispasti, jer u „Mamarošu” je bio i deo njenog života. Otišla je sa mnom na premijeru u Moskvu i u prvom redu je gledala film sa ostalom publikom. Bila je presrećna. Kasnije, na premijeri u Novom Sadu, upoznala se sa Mirom Banjac koja glumi mamu u filmu – ističe Mrdaković.
Pred njim je nastavak karijere režisera. „Mamaroš” je doživeo veliki uspeh, a Mrdaković planira da snimi još dva filma kako bi uobličio trilogiju. Za mamu.
