Izvor: Politika, 31.Jul.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maligni humor
Kao što je smešak izraz doživljavanja zadovoljstva, smejanje je izraz posebnog osećanja – osećanja smešnoga. Ljudi se razlikuju po tome šta im je smešno: ono što je jednima smešno, drugima je znak lošeg ukusa.
Postoji više vrsta smeha i smejanja. Da li je smejanje pozitivno ili negativno može da se ustanovi na osnovu toga da li je u pitanju smejanje sa ljudima ili smejanje ljudima. Ono je pozitivno kada je predmet smeha neka duhovita dosetka, nesporazum, igranje rečima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada smeh nije okrenut protiv nekoga, kada ne vređa nikoga. Kada se neko smeje drugoj osobi, njenim osobinama, onome što ona čini, tada se smehom izražava osećanje prezira ili mržnje. U našem jeziku negativni smeh je označen kao ismevanje i podsmevanje. Za razliku od ismevanja koje je otvoreno i direktno, podsmevanje se vrši na prikrivenom, psihološkom planu komunikacije, na nivou implicitnog i dvosmislenog. Podsmevanje je teže prepoznati, ali podjednako boli i vređa kao ismevanje. Zato što truje međuljudske odnose takav smeh nazivamo maligni ili toksični smeh.
Ismevanje drugog najčešće se vrši pred publikom. Cilj onoga ko ismeva je da pridobije publiku na svoju stranu, da ga podrži ili mu se pridruži u ismevanju. Ukoliko u tome uspe, tada je prema ismevanoj osobi uperen mnogo intenzivniji grupni prezir.
Nekada osobe iz publike koje saučestvuju u ismevanju, znajući da to nije u redu, sebe opravdavaju da nisu odgovorne za svoje smejanje jer ih je drugi „zasmejao”. Kao što odrasli mogu da kontrolišu izražavanje drugih emocija, tako je moguće da se kontroliše i smejanje. Kada smo publika koju drugi poziva da mu se pridruži u otvorenom ili prikrivenom ismevanju nekog trećeg, on ne uzrokuje naš smeh, on nas samo poziva, a na nama je kako ćemo se tom pozivu odazvati.
Glavno pravilo kulturnog ponašanja jeste da se izbegava da se drugi ljudi osećaju uvređeno. To isključuje svako podsmevanje ili ismevanje bilo u prisustvu bilo u odsustvu date osobe.
Ljudi nisu idealna bića i povremeno im treba – naročito kada se komunicirajući u javnosti drže kulturno, nose ljubazne maske, ponašaju tolerantno i prema onima koji im nisu simpatični – da u intimnom krugu, među istomišljenicima, daju sebi odušak izražavajući podsmeh prema nekome. Kako u tom privatnom smejanju drugima koji nisu prisutni, ne nastaje njihovo osećanje uvređenosti i ne stvaraju se neprijateljski odnosi, ono se smatra društveno prihvatljivim.
U kulturnim zajednicama emocionalno pismenih ljudi pojedinci se trude da se niko ne oseća uvređenim, pa ni oni koje ne cene. U primitivnim društvima ljudi se poput male dece rugaju onima koje preziru. Oni i ne znaju da time što dokazuju da neko vredi manje, nikako nisu dokazali da oni vrede više.
