Izvor: Politika, 14.Jan.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali, ali radikalni
Zbog svoje fragmentisanosti, pojedinačni konflikti se lakše savlađuju
Zato što su atomizovani, nezadovoljni, po pravilu, ne znaju kome da upute svoje zahteve. Kad dođu u sukob sa rukovodstvom firme, oni često traže da im država pomogne. Ne veruju čak ni da im sindikat može pomoći. Jer i rukovodstva sindikata kod nas nastoje da dobiju neku vrstu političkog legitimiteta pre svega od države, ne delujući ,,odozdo prema gore”.
Zbog svoje fragmentisanosti, pojedinačni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konflikti se lakše savlađuju. S druge strane, njihov tok je teže predvidiv.
Oni se u uslovima krize često radikalizuju i mogu da dovedu do potpuno neočekivanih ozbiljnih incidenata. Štrajk glađu (ili štrajk sa samopovređivanjem) takav je vid protesta; nema socijalnu širinu, pa radikalizacijom i te kako dobija na društvenom značaju.
Inače, to što kod nas postoji, utisak je, nešto veći animozitet prema političarima i privatnim preduzetnicima nego u drugim zemljama može se objasniti time što se društvena transformacija ovde događala na nestandardan način – uz mešavinu prosocijalističkih i populističkih legitimacijskih sredstava. U drugim postsocijalističkim zemljama slomom socijalizma gotovo automatski su kao vrednost uspostavljeni kapitalistički način privređivanja i privatna svojina. Kod nas to nije bio slučaj, pre svega zbog načina na koji je tada vladajući režim pokušavao da se održi na vlasti. Vlast je nastupala kao neko ko privatizuje ali istovremeno i ,,brine o opštem ekonomskom interesu”, pa je to usporavalo ceo proces društvene transformacije. Istovremeno, privatno vlasništvo nikada kod nas nije dobilo nedvosmislenu široku podršku u javnosti.
Privatno vlasništvo se u devedesetim godinama i formiralo uglavnom u neregularnim uslovima, tako što su pripadnici nomenklature (političari, direktori) na razne nelegalne načine privatizovali društvenu imovinu. Tada je i stvoreno neprijateljstvo prema onima koji su došli do vlasništva. I svako ko je akumulirao neku svojinu bio je sumnjiv zbog načina na koji je većina to uradila.
Kad je o političkoj eliti reč, negativan odnos javnosti prema njenim pripadnicima dobrim delom je posledica ponašanja same te elite koja je u međusobnim sukobima često označavala one druge kao ,,neprijatelje”, ,,lopove” itd. To je nastavljeno do današnjih dana tako da se nepoverenje u političare kod nas širi ,,odozgo prema dole”. I ekonomska i politička elita se u Srbiji doživljavaju kao u osnovi nelegitimne i uzurpatorske, kao elite koje ne brinu o opštim interesima nego isključivo o užim grupnim ili čak samo o individualnim.
Kod nas su važne i tenzije zasnovane na regionalnim razlikama. U Srbiji postoji deo institucionalne strukture koji ima uslove da uobliči taj izraženi osećaj regionalnosti, a to je autonomija Vojvodine. S druge strane, u ostalim delovima zemlje nije postojala mogućnost artikulacije regionalnih interesa, što stvara određene tenzije. Na temelju toga javljaju se nove tendencije političke artikulacije tih interesa, kojima se nastoji, ali u posebnoj stranačkoj formi, da se utiče na promenu postojeće institucionalne strukture u pravcu odozgo konstruisane regionalne diferencijacije.
Što se generacijskih razlika tiče one kod nas nisu jake. Ovde se zapravo kao glavni problem nameće položaj starije srednje generacije čiji je značajan deo ostao bez posla i koja je najmanje sposobna i objektivno ima najmanje mogućnosti da se preusmeri i dođe do novog posla. Međutim, generacijske tenzije se u celini uzev ispoljavaju kao individualne i fragmentarne.
S druge strane, najjači potencijalni izvor sukoba u Srbiji je i dalje etnički, jer još uvek nerešeno pitanje nacionalne države produžava veliku osetljivost stanovništva na nacionalne probleme, i oni se koriste kao mobilizacijsko sredstvo. Zajedno s materijalnom ugroženošću, međuetnički problemi su potencijalno najopasniji, kao i kombinacija ekonomsko-etničkog populizma.
Od čega zavisi budućnost socijalnih sukoba u Srbiji? Najviše od ekonomskih kretanja: ako u dogledno vreme dođe do značajnijeg ekonomskog oporavka, male su šanse da će neki od sadašnjih fragmentisanih sukoba prerasti u šire. U društvenoj teoriji preovlađuje gledište da se najveći konfliktni potencijal krije u relativnom pogoršavanju položaja najširih društvenih slojeva. To znači da stanje siromaštva, samo po sebi, po pravilu nije izvor velikih sukoba, ali pogoršanje položaja u odnosu na ranije stanje može da bude vrlo jak izvor sukoba. Mi smo imali period poboljšanja materijalnog položaja i porast očekivanja da će nam biti bolje. Politička elita je naročito podsticala ta očekivanja, ali sad se već dve-tri godine suočavamo sa stagnacijom ili padom standarda. I, ako za godinu-dve dođe do ekonomskog oporavka, onda ne verujem da sukobi mogu izaći iz ove karakteristične fragmentisanosti. Ali ako se ekonomska situacija znatno i na širem planu pogorša, to bi mogao da bude izvor oštrijih i opštijih društvenih sukoba.
*Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Mladen Lazić
objavljeno: 14.01.2011.
