Izvor: Politika, 15.Maj.2015, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala vrata, velika stvar
Pre nekoliko dana, u svojstvu poverenika za informacije od javnog značaja, suočio sam se, radi davanja zvaničnog mišljenja, s jednim veoma zanimljivim podzakonskim aktom, neuobičajeno dugačkog imena. Reč je o Predlogu pravilnika o zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i tehničkim zahtevima za ispunjenje obaveze zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama. Dakle, o aktu čiji je zadatak da uredi samo tehničke uslove za ostvarivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zakonskih odredbi kojima se, u skladu sa Ustavom, predviđa mogućnost odstupanja od ustavnih garancija tajnosti komunikacija. Ili, o uslovima koje operateri treba da obezbede radi ostvarivanja zakonskih odredbi o „prisluškivanju” i za pristup tzv. zadržanim podacima, o tome ko je, kako, kada, koliko dugo, kojim sredstvom i sl. učestvovao u elektronskoj komunikaciji.
Na davanje mišljenja u konkretnom slučaju neposredno su me ovlašćivale odredbe (čl. 127. st. 5.) Zakona o elektronskim komunikacijama (ZEK) kojima je utvrđena obaveza Ministarstva da pre bližeg propisivanja tehničkih zahteva za ispunjenje obaveze zadržavanja podataka pribavi i mišljenje „organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti”. Međutim, i da nije tako, morao bih se oglasiti na osnovu opštih ovlašćenja poverenika. Naime, iz sadržine dostavljenog teksta jasno je da se predlog ne ograničava na navedene zahteve i da suštinski nije reč o tehničkom propisu, kako bi se to moglo zaključiti na osnovu njegovog naziva. Predlog pravilnika prevazilazi granice svog zadatka i upušta se u propisivanje pitanja kojima je mesto u zakonu.
S obzirom na nadležnosti poverenika, razume se, predmet moje pažnje bile su odredbe koje se odnose na obradu podataka o ličnosti, pre svega na osnovu činjenice da Ustav Republike Srbije u članu 42. propisuje da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju zakonom. Shodno tome, minimum pitanja koja moraju da budu uređena zakonom jesu: svrha obrade podataka o ličnosti, vrste podataka o ličnosti, način korišćenja podataka o ličnosti i rokovi njihovog čuvanja. Uređivanje ovih pitanja u okviru podzakonskog akta nije u skladu sa Ustavom, niti predstavlja valjan način da se nadomeste manjkavosti bilo kojeg zakona, pa ni Zakona o elektronskim komunikacijama.
Podzakonskim aktom mogu se uređivati samo tehnička pitanja u vezi sa obradom. I odlukom Ustavnog suda Srbije, br. I Uz-41/2010 potvrđeno je shvatanje poverenika da validan pravni osnov za obradu podataka o ličnosti ne mogu predstavljati podzakonski akti.
U tom kontekstu, Predlog pravilnika u članu 16. predviđa izuzetno delikatnu „novinu” – obavezu operatora da omogući prenos podataka o svim mobilnim uređajima koji su se pojavili na određenoj geografskoj, fizičkoj ili logičkoj lokaciji.
Ova obaveza operatora provocira više važnih pitanja.
Da li je reč o prenosu podataka u realnom vremenu ili bi podatke o pojavljivanju svih mobilnih uređaja trebalo uskladištiti i čuvati do trenutka podnošenja zahteva nadležnog državnog organa?
Šta zapravo znači „koji su se pojavili”? Jer, prema čl. 129. ZEK, operator nema obavezu zadržavanja podataka o prisutnosti mobilnih uređaja koji nisu korišćeni za komunikaciju. Štaviše, zakon je izričit u pogledu toga da operator nema obavezu čuvanja podataka o pozivima čije uspostavljanje nije uspelo, oni, dakle, ne predstavljaju zadržane podatke.
Da li to „koji su se pojavili” podrazumeva i pozicioniranje pasivnih korisnika koji nisu, niti su želeli da ostvare komunikaciju, a zatekli su se, odnosno „pojavili” na određenoj geografskoj, fizičkoj ili logičkoj lokaciji? Ako je tako, a na osnovu nejasne odredbe pravilnika se to ne može isključiti, sa zabrinutošću treba konstatovati da na mala vrata u naš pravni poredak ulazi jedna nova, velika „stvar”. I takođe konstatovati da je reč o izuzetno delikatnoj i po privatnost vrlo opasnoj obradi podataka o ličnosti koja u ovom trenutku nema svoje uporište, ne samo u ZEK, već i u drugim zakonima, uključujući tu i Zakonik o krivičnom postupku, a podrazumeva i potencijalnu i realnu mogućnost direktne ili kolateralne povrede privatnosti velikog broja korisnika elektronskih komunikacionih usluga u vidu sistematskog praćenja njihovog kretanja.
Sistematsko praćenje miliona građana u vidu beleženja „prisutnosti” njihovih mobilnih aparata predstavlja ozbiljan i etički i pravni problem. To nije problem koji se može rešavati nekakvim podzakonskim aktima, niti nejasnim odredbama, bez obzira na njihovu pravnu snagu.
Zato sam se založio za to da se ovakav pravilnik ne donosi, već da bude povod za otvaranje što šire javne rasprave o novom ZEK-u; važeći i inače ima mnoge nedostatke. I da u javnoj raspravi nakon analize svih relevantnih argumenata, ne samo onih tipa „pa tako je odskora i u Francuskoj i Kanadi”, artikulišemo rešenja adekvatna potrebama borbe protiv kriminala ali i zaštite ljudskih prava u našem realnom okruženju. Razume se, dajući pritom, bar što se mene tiče, prednost ovom drugom.
*Poverenik za informacije od javnog značaja
