Izvor: Politika, 25.Jul.2015, 09:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala srpska pobeda
Posle desetak dana od napada muslimanskih ekstremista i huligana na srpskog premijera u Srebrenici, desio se dolazak tročlanog Predsedništva BiH u Beograd. Iako istraga o kamenovanju Aleksandra Vučića nije daleko odmakla i nisu se smirile strasti oko toga, organizovana je poseta predstavnika Hrvata, Srba i Bošnjaka iz BiH kao kontrast onome što se desilo u Potočarima. Ova poseta jeste prošla u izrazito srdačnoj i opuštenoj atmosferi. Važnije od „pomiriteljske retorike” i „domaćinskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prijema” jeste to što je Srbija pokazala da ima kapacitet da deluje kao neko ko miri i donosi stabilnost. Takvu ulogu Srbije će sigurno podržati oni koji se iskreno zalažu za stabilnost regiona i za smanjivanje napetosti.
Ovo nije samo pokušaj da se Srbija prikaže, u „komšiluku a i šire”, kao neko ko je inicijator boljih odnosa na Balkanu već je reč o tome da realne aktivnosti od Beograda stvaraju centralno mesto „našeg regiona”; mesto koje je teško zaobići u procesu smirivanja i rešavanja konflikata na ovim prostorima. Bez obzira na to u kojoj meri ovaj susret Vučića i „trojke” ima efekat smirivanja napetosti u odnosima između dva najbrojnija naroda u BiH i između Srbije i Bosne i Hercegovine, poruka koja se iz Beograda šalje prikazuje Srbiju u mnogo boljem svetlu.
Kako je „tema dana” najava referenduma u Republici Srpskoj o Sudu i Tužilaštvu BiH, koji je doveo do političkih nadgornjavanja, ovim susretom se stvaraju uslovi da se o tome razgovara koliko je to moguće hladne glave. Srbija na taj način postaje faktor koji utiče na odnose Sarajeva i Banjaluke. Iako je Bakir Izetbegović mnogim svojim ranijim izjavama, pa i postupcima, pokazivao da su mu dobri odnosisa Srbima i Srpskom na poslednjem mestu, što su demonstrirali i neki njemu bliski ljudi umešani u napad na Vučića, on razume realnost. Postoji šansa da Srbija bude onaj faktor koji će uticati da dođe do prihvatljivog rešenja o Sudu i Tužilaštvu u BiH, a time i do smirivanja strasti na relaciji Banjaluka–Sarajevo. Ali i odnosa Srpske sa onim što se sada označava kao „uticajni deo međunarodne zajednice”.
Jasno je i to da do beogradskog sastanka nije došlo bez stranog uticaja, ali je on ipak bio u mnogo većoj meri izraz autonomnih želja predstavnika BiH i Srbije. To se i osetilo u atmosferi sastanka. Kad god su predstavnici ovih naroda imali snage da deluju autonomnije, da sami pokušaju da nađu rešenje, to je gotovo po pravilu vodilo ka normalizaciji odnosa. Kada su nasuprot tomeposrednici bile velike sile, to je dovodilo do krvoprolića. Na staro pitanje zašto sukobi evropskih vladara dovode do krvavih obračuna „balkanskih plemena”, odgovor je dvostruk. On leži i u dubokim podelama na Balkanu, na čemu je i Hantington zasnivao svoju čuvenu teoriju o „sukobu civilizacija”, ali i u agresivnom raspirivanju sukoba od strane onih sila koje nastoje da ovladaju ovim „svetskim vratima”. I režirani napad na premijera Srbije u Potočarima imao je taj rukopis pokušaja destabilizacije, kao i propali predlog agresivno antisrpske rezolucije o genocidu u Srebrenici u SB UN.
No na našu sreću, ali i u korist stabilnosti odnosa u ovom delu sveta, sve se prilično dobro završilo. Rusija je na zahtev Srbije u Savetu bezbednosti rekla „njet” (naravno pre svega zbog svojih motiva) i time sprečila žigosanje Srba kao genocidnog naroda. Između ostalog da bi se ispeglala nervoza na Zapadu zbog propasti predloga rezolucije i jasne podrške Moskve stavovima Beograda, Vučić je odlučio da ide u Srebrenicu. Čak i napad na njega se vratio kao bumerang onim bošnjačkim krugovima koji grade svoje pozicije na mržnji prema Srbima i Srbiji. To su najbolje razumele „majke Srebrenice” koje su protestovale protiv ovog mučkog i fanatičnog napada sa ritualnim elementima. Jer bile su svesne da su huligani najveću štetu naneli njihovoj priči. Na kraju je upriličena i poseta članova tročlanog predsedništva Srbiji u kojoj se Bakir Izetbegović našao u pomalo nezgodnoj situaciji da bude „umeren” i da hvali „srpsko gostoprimstvo”. On se nije preznojavao samo od vrućine već i zbog toga što je svestan da će, razoružan srdačnom atmosferom, teško moći održati antisrpski gard kod svojih tvrdokornih pristalica. Poznata je Napoleonova misao da je vojsci bez visokog morala potrebna mala pobeda da se ohrabri. Sve ovo zajedno je „mala srpska pobeda” koja zapravo i nije tako mala.
*Politički analitičar
