Izvor: Vostok.rs, 06.Nov.2016, 12:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala Sija: Seoce iznad podzemnog carstva
Minijaturno selo Mala Sija u Hakasiji skriveno je na obroncima planina Kuznjeckog Alataua, na obali tihe reke Beli Ijus. Seoce deluje prilično sumorno – zjape mračni prozori na pustim drvenim kućama. Reklo bi se na prvi pogled da tu nema ni žive duše...
„Pećinski ljudi”
Prema poslednjem popisu stanovništva, ovo selo ima 32 stanovnika, a ljudi iz ovih krajeva kažu da ih nema više od 15. Oni odlaze po namirnice u susedno selo, a otud im se svakog dana džipom dovozi topao hleb i pošta.
Ilustracija: Ana Gruzdeva
Život u Maloj Siji se odvija pod zemljom. U ovom krajičku Hakasije ima preko 40 pećina. Među njima ima i onih koje nisu mnogo opasne. Na primer, postoji Arheološka pećina u koju dolaze đaci na ekskurziju kada počne raspust, da pod budnim okom vodiča istražuju zamršene pećinske lavirinte i da se sa zadovoljstvom umažu u narandžastu glinu.
Ali u pećine poput Kaškulačke spuštaju se samo iskusni ljubitelji speleološkog turizma. Ona se u narodu zove još i „pećina crnog đavola” i „Pandorina kutija”. U nju se sa sobom obavezno nosi hrana, desetine metara čvrstog konopca, profesionalna speleološka oprema, pa čak i vreće za spavanje pod zemljom. U ovom krajičku Hakasije ima preko 40 pećina. Ilustracija: Ana Gruzdeva
Pećine Male Sije su tek u 20. veku postale popularne među speleolozima. Pre toga su imale samo kultnu namenu. Još od kamenog doba su šamani, lovci i žitelji planinske tajge vršili ovde obrede i prinosili životinjske žrtve. Čak i danas ima onih koji ovde „vračaju”, ali, doduše, za novac. Meštanka Jelena ironično kaže da „ima ’šamana’ koji se trude da ostave utisak na svoje klijente, pa često nose sa sobom u pećinu svežanj timijana ili indijske mirisne štapiće da ih tamo spale i samim tim izvrše ’obred očišćenja’ ili ’kontakta sa duhovima’. To nanosi štetu ekologiji pećine i slepim miševima kojih je poslednjih godina sve manje. Često su takvi obredi samo način da se zaradi neka para”.
U Maloj Siji se nalazi „Pandorina kutija”, druga po veličini pećina Sibira. Dugačka je oko 11 kilometara, a duboka preko 180 metara. U njoj se krije oko 400 jezera sa čistom vodom, okruženih lavirintima „slepih hodnika” i izvora gde žive slepi miševi.
Prosečna temparatura u pećini se kreće od 0 do +10 stepeni Celzijusa, tako da se turisti moraju toplo obući pre ulaska u pećinu. Ta temperatura je, međutim, optimalna za slepe miševe, jer im omogućava udoban zimski san od sredine septembra do sredine juna.
„Pandorina kutija” je pećina sa složenim lavirintom hodnika. U nju se ne može ulaziti bez prethodne obuke i pratnje iskusnih speleologa.
Ritam pećinskog života Jelena živi u Maloj Siji. Ona je neka vrsta „živog provodnika”, koji spaja seoski i podzemni svet, kao neki plamičak oko koga se poput noćnih leptirova saleću ljudi iz svih krajeva Sibira. Njena kuća jedina u ovom selu izgleda kao da u njoj neko živi. Na krovu stoji krpeni speleolog u staroj jakni i crvenoj zaštitnoj kacigi, a na tremu je oprema koju su zaboravili turisti – odelo i obuća koju svako može pozajmiti za odlazak u pećinu. U dvorištu su napakovana drva za ogrev, a u kući – mnogo polica sa knjigama, jedna peć i jedna mačka. I prijatna atmosfera.
Čini se da je ovoj šarmantnoj i pametnoj ženi mesto na katedri nekog uglednog univerziteta, a ne u zabiti poput Male Sije. Ali Jelena uz osmeh priča kako joj se dopada život u selu, jer „tu čovek može sam da podesi ritam svog života, bez guranja u autobusu”. Pećine su njena prava kuća.Jelena je po struci zoolog. U Maloj Siji živi još od 1990-ih.
Ilustracija: Ana Gruzdeva
„Ovde su se uvek rado okupljali speleolozi, a dolazili su i arheolozi, geolozi, kantautori, i još mnogo svakojakog sveta. Uvek me je privlačilo druženje sa njima”, priča Jelena dok pijemo čaj. Ona i njen muž sada imaju kuće za izdavanje u koje primaju turiste, i ujedno su čuvari male, ali retke muzejske kolekcije.
Ulazim sa njom u prostoriju muzeja. To više liči na čardak sa nekim starinskim predmetima, ili na ulaz u pećinu osvetljen lampom... Jelena mi pokazuje eksponate koje joj turisti donose iz pećina ili koje ona sama nalazi.
Ilustracija: Ana Gruzdeva
„Ovo je zub pećinskog lava”, kaže ona i dohvata sa police lepu i blještavu kost. „To je retkost u Sibiru. Zahvaljujući ovom pronalasku dokazano je da pećinski lavovi nisu živeli samo u Evropi, kao što se ranije mislilo, nego i u Rusiji. Zub pećinske hijene, lobanja mladog medveda koga su ustrelile ovdašnje lovokradice, figure od stalaktita i stalagmita... U formalinu se čuvaju slepi miševi retke vrste koja je u izumiranju. Uginuli su u pećinama... Jelena se kao zoolog zaista ne dosađuje ovde, u Maloj Siji.
Ona za potrebe Tomskog državnog univerziteta i zainteresovanih naučnika vrši monitoring slepih miševa u Arheološkoj pećini, samostalno ih prstenuje, a takođe se bavi edukacijom turista, jer upravo oni najčešće snažnim lampama, blicem fotoaparata i galamom remete mir slepih miševa dok su u stanju duboke pećinske anabioze.
Ana Gruzdeva,
Ruska reč
