Izvor: Politika, 19.Sep.2012, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majke i maćehe
Najnovije tenzije izazvane filmom koji je bogohulno prikazivao proroka Muhameda navode nas da preispitamo poziciju islamskog fundamentalizma kao Svetog grala savremene američke politike koja svoje prave namere krije iza apolitičnih formulacija kao što su demokratija, ljudska prava i globalna bezbednost.
Pre nekog vremena, u Americi je snažno odjeknula priča o aferi koju je imala jedna interesna grupa političkih analitičara okupljena oko izvesnih firmi i fondacija čiji su članovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobili poslove da predaju o globalnoj politici na američkim vojnim školama. Ispostavilo se da su studentima govorili o tome kako je rat između civilizacija neizbežan, kako će hrišćani morati da ustanu protiv muslimana i kako će u tom ratu neumitno morati da se krši ratno pravo, da će masakri poput Hirošime ili Drezdena biti nužni i da se islam mora saseći u korenu sa sve rušenjem Meke. Kada su neke informacije o ovim predavanjima stigle u javnost, reagovao je sam vrh američke države i većina ovih predavača je sklonjena iz nastave.
Ovu priču je naročito začinio detalj da je kao gost-predavač sa njima sarađivao i Srbin Srđa Trifković, načinivši zanimljivu koaliciju srpske desnice i američkih neokonzervativaca koja, imajući u vidu nedavna iskustva, deluje sasvim prirodno. Ipak, mi znamo da se takva saradnja nije ostvarila na terenu i da su svi muslimani sa kojima su Srbi imali sukobe imali izrazitu podršku SAD.
Sličan slučaj je i sa Rusijom. Ako se za aktivnosti samog Bin Ladena i Al Kaide u Bosni može reći da su se desile pre 11. septembra, kada se u SAD tek artikuliše ideja da Osama ne samo da nije više saveznik već da je postao najljući protivnik, onda za ruski slučaj nema opravdanja – napadi su se dešavali i pre i posle rušenja njujorških tornjeva. Međutim, čini se da SAD ne identifikuju radikalizovane kavkaske narode kao podjednaku pretnju već kroz razne vidove propagande plasiraju priču da su napadi po Rusiji inscenirani od FSB(Služba bezbednosti RF). Naravno da svaki teroristički napad podrazumeva i jednu teoriju po kojoj su ga inscenirali oni koji bi od toga mogli imati političku korist, i da takvih teorija ima i kad je reč o 11. septembru, ali napad na Njujork se pripisuje Amerikancima samo u teorijama zavere dok se napadi po Rusiji pripisuju FSB-u čak i u uglednoj zapadnoj štampi.
Dakle, Amerikanci nisu jedini koji su imali izvesne nesporazume sa građanima muslimanske veroispovesti, ali su samo njihovi protivnici potvrđeno zlonamerni. Drugi paradoks je naravno to da su Amerikanci najljući protivnici muslimana iako sa njima nemaju neposrednog dodira, ne žive kao susedi ili u multietničkim sredinama. Sa druge strane, koliko su muslimani zloupotrebljeni kao protivnik sa kojim SAD ratuju ne bi li se zapravo ostvarili ekonomski interesi, pristup sirovinama ili podilaženje savezničkim režimima, toliko su isti ti ljudi vrlo često i omiljeni američki eksponenti čijim životima vode svoje bitke bilo da je to u Avganistanu, Bosni ili sada u arapskim zemljama.
čini se da su i sami muslimani prozreli Amerikance i da se mnogo brže okreću protiv sile koja ih je zloupotrebila, o čemu svedoči i napad na američke diplomate u Bengaziju – pobunjeničkoj prestonici u vreme svrgavanja Gadafija.
Javnost na Zapadu je prebacivala libijskim pobunjenicima što su izmasakrirali Gadafija umesto da ga isporuče međunarodnom sudu gde bi skončao na neki drugi način. SAD, sa druge strane, smatraju da njihovim građanima ne mogu da sude međunarodni sudovi. Skepsa prema međunarodnom pravu je dakle zajednička osobina libijskih buntovnika i američke administracije. Otud ne čudi da njihov spor u Bengaziju ima ovakav ishod.
Dimitrije Vojnov
objavljeno: 20.09.2012.
