Izvor: Politika, 18.Apr.2012, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maja i Milan
U poslednjih četvrt veka jedini način da se objasne politički procesi u našoj zemlji jeste upravo niz udara naroda na sujetu svojih predstavnika i njihovi pokušaji da se „pokažu”
Poslednjih dana svakog jutra pažljivo pospremim stan jer se plašim da me iznenada ne poseti doskorašnjipredsednik, a sada predsednički kandidat. Pošto je u prethodnom periodu obišao sve kolektive i pomazio sve kravice, pomislio sam da bi mogao preći i na nas, samostalne proizvođače tekstova. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U početku sam razmišljao koja bi pitanja mogao postaviti, ali onda sam shvatio da je vrlo dobro upućen u probleme ljudi iz sveta umetnosti – oni su mu se odavno obratili za pomoć.
Maja Pelević i Milan Marković su uspeli da ovu poznatu pojavu pretvore u umetnički rad. U svom izvanrednom tekstu u Kulturnom dodatku ,,Politike” Ivan Medenica je objasnio performativne aspekte ovog gesta. Ostatak štampe se već pozabavio pitanjima konkretnih nalaza do kojih su došli komunicirajući sa strankama.
Meni preostaje da se pozabavim jedinom preostalom temom a to je Jozef Gebels i činjenica da su stranački kadrovi olako prihvatili njegov minimalno prerađeni tekst kao program svojih novih članova.
Za početak, treba ostaviti po strani činjenicu da niko od kadrova nije prepoznao da je reč o Gebelsovim rečima. Posle Drugog svetskog rata, Gebels je ostao ne samo jedan od najčešće publikovanih tehnokrata Trećeg rajha već su autorska prava za njegova dela, kojima je raspolagao švajcarski nacista Fransoa Ženo, bila toliko prodavana da je zarada od njih korišćena za finansiranje sudskih odbrana uhapšenih nacista, neonacističke pokrete i antiizraelske aktivnosti. Dakle, Gebels je na neki način postao deo opšte kulture.
No, pošto to nisu bili ljudi iz odbora za Opštu kulturu već za ovu „običnu” kulturu, ne čudi da ne znaju. Ono što čudi jeste da je svima odgovarao tekst u kome Gebels poziva na besomučnu propagandu, na stvaranje kulta ličnosti, na ostvarivanje ideje koja sa sobom nosi „konačnu istinu”. Stranački kadrovi, recimo, nisu imali problem sa tim što u dokumentu između ostalog postoje ljudi kojima su, navodno, Vođine reči upravo ono što oni sami žele da kažu celog života.
Kada se prihvatanje ovakvog teksta ukrsti sa potpunim oportunizmom diskusija o tome šta novi članovi u zamenu za svoj ugled treba da dobiju od stranaka, dobijamo pravu sliku srpske političke prakse. Naime, odavno je jasno da srpski narod intuitivno sam sprovodi demokratiju tako što manipuliše sujetama svojih političara. U poslednjih četvrt veka jedini način da se objasne politički procesi u našoj zemlji jeste upravo niz udara naroda na sujetu svojih predstavnika i njihovi pokušaji da se „pokažu”. Sada je evidentno da to manipulisanje sujetama kreće iz samih stranaka i da su zapravo oni koji su na vrhu mnogo naivniji od onih koji su u bazi.
Otud je ovo što su Maja i Milan uradili još opasnije. Naime, nije problem naših stranaka u tome što je razobličen njihov partokratski način administriranja raznih institucija jer je njihov osnovni cilj i bio da narod pomisli kako se ništa ne može postići bez stranačke podrške. U društvu koje je toliko iskvareno korupcijom, narod ne traži dokaze da ona postoji već uputstva kako da je sprovede u delo. Opasnost je u tome što su Maja i Milan razobličili partijske ljude kao naivne i neobrazovane i tu se udarilo na sujetu.
Na kulturnoj sceni gde se godinama zna da je pripadnost partijama u spoju sa esnafskim kredibilitetom prava dobitna kombinacija, Maja i Milan su među prvima koji nisu poželeli da proniknu kako to funkcioniše i da to zloupotrebe već su od toga napravili prvorazredni umetnički čin posle koga akcija slovenačkih umetnika da promene ime u Janez Janša deluje kao vic.
I zato, bez ikakve ironije, smatram da bi donedavni predsednik, a sadašnji predsednički kandidat, finiš svoje kampanje trebalo da provede obilazeći stranke. Pošto je svim kandidatima koji pretenduju na ozbiljnu vlast osnovni fokus zapošljavanje – stranke su pravo mesto da se raspita kako im ide i da li im nešto nedostaje.
Dimitrije Vojnov
objavljeno: 18.04.2012
