Izvor: Politika, 31.Maj.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Madrid od proslave do protesta
Demokratija je dobra stvar i ima razloga za slavlje, ali samo ukoliko ide zajedno sa privrednim razvojem i većim dohotkom
Pre nekoliko sedmica španski,,Pais”, jedan od vodećih dnevnih listova u svetu, organizovao je proslavu povodom 35-godišnjice svog izlaženja. ,,Pais” je počeo da se pojavljujeu danima španske ,,tranzicije” od Frankove diktature ka demokratiji, i u toku celog ovog perioda ostao je na pozicijama demokratskog levog centra. Ovaj dnevnik možda najbolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odražava period neverovatne transformacije španskog društva od diktature do jedne od najtolerantnijih demokratija u svetu; od zemlje emigranata do zemlje u kojoj strancičine 12 odsto stanovništva; od srednjerazvijene i u nekim aspektima nerazvijene do bogate zemlje sa izvrsnim železničkim saobraćajem i prvoklasnim autostradama.
Na svečanosti, kojoj su u iskazu privrženosti demokratiji i toleranciji prisustvovali svi španski premijeri, i levice i desnice, od početka tranzicije do danas, ton je bio slavodobitan i samozadovoljan. Ode demokratiji i transformaciji Španije nisu bile preterane, ali su pomalo i ,,parale uši” podsećajući na formalističke deklaracije o važnosti demokratije kakve se često mogu čuti u Americi na proslavama 4. jula. Pomislio sam da bi, sem Poljske, Češke,ili možda baltičkih zemalja, teško bilo zamisliti ovako optimistički intoniranu proslavu demokratije u Istočnoj Evropi. Razlog je jednostavan: demokratija je dobra stvar i ima razloga za slavlje, ali samo ukoliko ide zajedno sa privrednim razvojem i većim dohotkom. I u tome je Španija bila veoma uspešna.
Ali samo desetak dana posle ove proslave i uoči lokalnih i regionalnih izbora u Španiji, hiljade mladih počelo je sa protestnim okupljanjima na glavnim trgovima španskih gradova. Najveća okupljanja, koja su privukla pažnju svih svetskih medija, dešavaju se upravo na centralnom trgu u Madridu, samo kilometar daleko od centrale ,,Paisa” i dvorane u kojoj je održana slavodobitna manifestacija. Nezadovoljstvo mladih ne leži samo u činjenici da je među njima stopa nezaposlenosti 40 odsto, da većina zaposlenih ima nesigurna radna mesta (rade po ugovoru), već se proširila i na demokratski sistem. Za razliku od pohvala koje smo čuli na proslavi ,,Paisa”, sada su tonovi bili bitno drugačiji: demokratija, kakva je u stvarnosti, zanemaruje mišljenja i interese velikog dela stanovništva koje jednostavno više u procesu i ne učestvuje; sve političke stranke, bez obzira na naziv, ponašaju se isto; prava moć leži u rukama krupnog kapitala i bankara koji finansiraju političke partije, a ne u rukama ,,naroda”. Sve su to kritike koje bi, doslovno, mogli da čujemo svakog dana od mladih u Srbiji i celoj Istočnoj Evropi. Znači, reklo bi se, sa demokratijom zaista nešto nije u redu—i kako je jedan od glavnih slogana mladeži glasio ,,Prava demokratija–odmah!”—ovakva ,,partokratija” i ,,bankokratija” zahteva krupne popravke.
Ali dok su mladi napadali sadašnji ,,sistem” sa levice, desnica, koja je, upravo zbog ekonomske krize i nezaposlenosti,za koju okrivljuje sadašnju socijalističku vladu, očekivala veliku pobedu na izborima, odgovorila je svojim sloganom, objavljenim na prvoj stranici njima bliskih novina na sam dan izbora: ,,Prava demokratija—danas”. Odgovor je bio jasan: ako hoćete da se i vaš glas čuje i verujete da vas ima puno, ovo je trenutak, izađite sa svojim idejama na izbore.
Puno mladih nije izašlo na izbore i ti neizraženi glasovi koji bi pretegli tas u korist socijalista, sada su doneli ogromnu pobedu desnici. Zapaterova vlada je na izdisaju,a mogući su i prevremeni opšti izbori. I ovde je onda došla do izražaja slabost pozicije mladih demonstranata koji na svojim plakatima nisu uzimali za primer nekadašnje šezdesetosmaše (na koje mi liče) već demonstracije u Kairu i Tunisu. Ali demonstracije u Kairu i Tunisu imale su jasan cilj: odlazak diktatura i uvođenje opšteg prava glasa, višepartijskog sistema, i slobode govora i udruživanja. Demonstranti su znali šta žele, i na kraju su pobedili i u Kairu i u Tunisu. Ali demonstranti u Madridu nisu bili u stanju da tačno kažu šta žele: svakako, žele bolju demokratiju, ali šta konkretno to znači? Svakako, žele manju korumpiranost ,,sistema”, ali to svi žele.Kako to postići jeste problem. Kada su konačno uobličili svojih 18 teza, sem možda dve (o promeni izbornog sistema i načinu finansiranja stranaka) svi ostali zahtevi bili su toliko uopšteni, bez tačnog ,,adresanta” ili načina na koji stvari treba poboljšati da su u suštini bili bespredmetni.
I pošto se prava demokratija pokazala na dan izbora i desnica odnela pobedu, te se zahtevi demonstranata pokazali tako opšti i nejasni, demonstracijesu se pretvorileu fijestu, opštenarodno veselje na centralnom gradskom trgu, gde se diskutuje, priča, pije pivo, puši marihuana, sluša džez i rok po ceo dan i noć. U tri sata posle ponoći trg je prepun mladih koji uživaju kao što obično uživaju na bilo kom rok festivalu. Ljubav cveta. I to je odlično, jedino što nema nikakve veze sa politikom.
I dok su neki mlađani govornici vatreno govorili o ,,sistemu”, na obodnim delovima trga, stvarno siromašni ljudi pojavili su se da prodaju pivo ili cigarete, da zarade po koji evro. I tako ispade da je ona starija generacija, na svečanosti u ,,Paisu”, bila zaista u pravu –iako kada čovek gleda ovu mladež, lepo raspoloženu, ljubaznu i pristojnu, u odnosu na one već odebljale i dobro situirane demokratske buržuje,nekako se lomi između simpatije i razuma. Ali dvadeseti vek nas je naučio da srcu ne verujemo.
gostujući profesor na Univerzitetu Karlos Trećiu Madridu
Branko Milanović
objavljeno: 31.05.2011.
