Izvor: Politika, 08.Mar.2010, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MOGU VAM DATI NIŠTA, A VI MENI POKLONITE NEŠTO
Mi smo narod koji ne razlikuje želje od mogućnosti, pa zato čekamo da nam se želje ostvare, a ne radimo ništa da bismo ostvarili ono što možemo
U postkomunističkim zemljama komunizam je veliko opravdanje za sve; komunizam je oličenje zla; on je pakao koji sve objašnjava; nema te loše stvari koju komunizam nije uzrokovao. U višepartijskoj Srbiji petovekovno ropstvo pod Turcima dobilo je suparnika u poluvekovnom robovanju pod komunistima. Tako su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Turci i komunisti objašnjenje svih naših poraza i neuspeha – društvenih, državnih, ličnih – od spora do seksa!
Još dve mantre zaslužuju pažnju, Kosovo i Evropa.
Turci i komunisti su opšte mantre, retko ko se odupre porivu da ih rabi i zlorabi. Kosovo i Evropa su mantre nacionalista i internacionalista. Jedni se mole pod oreolom slavne prošlosti, a drugi pod oreolom slavne budućnosti.
Uz ove mantre, molitve, svetinje ne ide ugovor s Bogom primereno vernicima, već u nas obično ide udvaranje Bogu ili tek podmićivanje Boga. Pa će tako vlasnici Kragujevcapodići valjda najveći krst na Balkanu. A što i da ne, kad Beograđani imaju najveći pravoslavni hram na Balkanu. Ne znam šta čekaju drugi, nije ih valjda u ovo vreme svekolike bede iscrpilo dvodecenijsko podizanje crkava. Siguran sam da naši višepartijci neće dostići Nemanjiće na planu crkvenog graditeljstva, ma koliko se trudili da dođu do indulgencija (oproštaja). Ma,ne mogu oni doseći ni onu posvećenost s kojom kupovini indulgencija prilaze nosioci teških zlatnih krstova iz zatamnjenih džipova, ni onu uzvišenost s kojom teško breme krsta nose, tačno iznad središta svog razgolićenog bića, prvakinje našeg muzičkog identiteta. Izgleda da mnogi ne razlikuju ugovor s Bogom od ugovora sa đavolom!
Ima latentnog, a bogami i javnog suprotstavljanja u našem mantranju. Vidljivo je da robovanje pod komunistima potiskuje robovanje pod Turcima, dok kako reče ministar Jeremić, Kosovo stoji bolje od Evrope i ako bi nam neko ponudio da biramo, onda bismomi tj. narod, izabrali Kosovo. Jeste to tako, ako bismobirali poraze. No, imam utisak, da je ministar mislio na nešto drugo. Ako bi ministar mislio, mogao bi da kaže i Evropa i Kosovo, bar je sa tom formulom njegova stranka dobila izbore; posle se govorilo svašta.Ne znam, kada bi mene pitali o željama, rekao bih i jedno i drugo i treće i još koješta. Ali, ne pitaju me, a ni ministra, ni one koji žele da budu pitani o srpskom članstvu u NATO. Mi volimo da se pitamo, a svi nas nekako ispituju; ne znam zašto!
E da smo uzeli ono što su nam juče nudili" Sjajno je to onomad rekao onaj vidoviti genije Duško Radović – šta bi mi, kad bi; da li bismo, ako bi; gde li bismo bili da smo bili pametni... A hteli bismoda se menjamo, kaže pesnik. Staro za novo, Ružno za lepo, Kratko za slatko, Malo za veliko, Parče za celo, Dva zla za jedno dobro ... ja ću vama dati nešto pokvareno,a vi meni... I onda Radović Duško doslovno piše:
– Čekajte... Ako hoćete da se menjamo – mogu vam dati ništa a vi meni poklonite nešto (...)
– Dobro hoćete li ovako: Da ja vama dam ,,nemam” i još nešto,a da vi meni date „imam”.
– Ne ja bih vama dao „neću” za ,,hoću”... Ako hoćete?
–Neću.
Te naše mantre, te molitve, kletve, svetinje, te reči čudesne moći javljaju se kao šifre za razumevanje i objašnjenje sveta i svega drugog, kao ključevi koji otvaraju svaka vrata, kao oznake identiteta, kao trava raskovnik... Te magijske formule – Turci, komunisti, Kosovo, Evropa – predstavljaju kvartet objašnjenja svega što je prošlo i trasiranja svega što će doći. Valjalo bi, stoga, da dobro razumemo ono što je politički filozof Erik Vajl napisao pre četiri decenije o odnosu zajednice i njenih svetinja. Profesor Vajl, približno, kaže: Moderno se društvo definiše, kao i sva društva u istoriji, njegovom svetinjom" Zajednica je slobodna da odluči da radije nestane nego da napusti svoja ubeđenja" Može se dogoditi da neka zajednica toliko zaostaje u razvoju da nema ni najmanje izgleda da opstane ukoliko ne izmeni svoj način življenja, rada, borbe – svoj način mišljenja" Nacija koja je spremna da iščezne kako ne bi izneverila svoj način življenja i svoj istorijski moral, može izazvati divljenje; međutim ona ne bi mogla da bude uzor za vladu koja se brine za opstanak zajednice.
Mi smo narod koji ne razlikuje želje od mogućnosti, pa zato čekamo i čekamo da nam se želje ostvare,a ne radimo ništa da bismoostvarili ono što možemo. Jeste onaj Miloš Veliki Obrenović sve srpske želje strpao u kovčeg i duboko ga zakopao, pa suse on i narod mu bavili surovom realnošću. No, oni kasniji iz Ulice svih srpskih vladara, koju novi moćnici svedoše na onog raspikuću Milana, nađoše kovčeg i otvoriše srpsku verziju Pandorine kutije, a želje pokuljaše. Sada se davimo u željama. Ne samo uoči izbora kada nam političari obećavaju nove želje već i između izbora. Tako nam ministar Jeremić reče da nam je jedna želja preča od druge. Ma čekaćemo i čekaćemo, da nam se obe i sve ostale, ostvare. Valjalo bi, u međuvremenu, da lovimo zlatne ribice, pa da barem tri želje ostvarimo.
Srećko Mihailović, sociolog
[objavljeno: 09/03/2010]
