Izvor: Blic, 23.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludilo je naš dobar izvozni artikal
Ludilo je naš dobar izvozni artikal
Sredinom aprila, u bečkom M.B.H. teatru izvedena je drama Jelene Marković 'Kritika čistog uma - na balkanski način'. Ova drama je njenu autorku ubacila u vrtlog pozorišnog života Evrope. Nakon Beča, nekoliko evropskih pozorišta zainteresovalo se za ovu dramu koja je naslovljena kao i jedan od najpoznatijih filozofskih naslova - 'Kritika čistog uma' Imanuela Kanta. Jelena Marković (26) je svoju prvu zbirku priča objavila 1994. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drugu zbirku 'Plagijat' 1997. godine, a ovu dramu je napisala prošle godine. U međuvremenu je, pre nego što je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za filozofiju, pisala i piše poeziju. Sada, kako kaže, živi u vozu. 'To znači, puno putujem i svugde stižem, iako koristim železnicu kao prevoz', kaže Jelena, dodajući, ne bez ponosa, da joj 'uspeva da živi od pisanja'.
Kako ste 'preživeli' premijerno izvođenje svoje drame u Beču?
- Strašno sam bila tužna kada su mi rekli da će je igrati kao komediju. U mom komadu je reč o istinitoj priči iz bosanskog rata. Osnovu priče čini zakletva dvojice ratnika da će onaj koji preživi sahraniti onoga koji pogine, po bilo koju cenu. Pošto je od prijatelja ostala smo noga, čovek hoda noseći tu nogu i ne znajući gde će s njom. Oni su od toga napravili vrlo uspešnu komediju.
Priznaćete da, ukoliko imate distancu, zaplet jeste komičan?
- Mi se smejemo Čarliju Čaplinu koji jede ekesere i đonove, ali ako znate da deca negde to rade da bi preživela, onda nije smešno. Uvek sam smatrala da je smeh stvar intelekta, bez obzira na to da li ste, da tako kažem, proizvođač ili potrošač smeha. U toj razmeni postoji jako mnogo nivoa počev od istorije, kulture do ličnog obrazovanja. I dovoljno je da imate neku zvrčku u pozadini, na primer, u istoriji vaše zemlje, i to je gotovo. Smeh je tu. Šta hoću da kažem, u redu je to što je moj komad shvaćen kao komedija, samo je meni zbog toga malo žao.
A kako je reagovala publika?
- Čini mi se da u svakoj predstavi postoji jedan prelomni momenat kada je publika prihvata ili odbija. Po nekoj mojoj slobodnoj proceni, to je negde oko trećine predstave. Kako je najkomičnija scena u mom komadu negde oko trećine, publika se prelomila na pozitivnu stranu i onda je skoro svaka scena bila propraćena burnim odobravanjem, aplauzima.
Uslovno govoreći, proslavio vas je jedan inostrani konkurs za pozorišnu dramu. Otkuda toliko interesovanje inostranih pozorišta za nas?
- Ja sam za taj konkurs saznala tokom boravka u Sloveniji, učinio mi se dosta zanimljivim i, pošto sam imala dobru priču, sela sam i napisala dramu. Uopšte se nisam pitala otkuda to da se oni interesuju za nas, sve dok se nisam vratila kući. Prvo sam pomislila da je možda reč o jeftinijoj radnoj snazi, jeftinijim tekstovima ali može biti i da je reč o nečemu drugom. Ovde ljudi poseduju neki žar ludila koji iskri i možda je to interesovanje za nas, kupovina tog žara. Prosto, dođu ljudi na izvor ludila i zahvate ga kao bokalom.
U kojoj meri je naslov drame odraz vašeg aktivizma, kritičnosti, filozofičnosti?
- Moja drama jeste angažovana ali ne u tipičnom značenju te reči. Svaka stvar je u principu angažovana, samo je pitanje ugla gledanja. Osnovno mesto u mojoj drami nije rat u Bosni nego trabunjanje intelektualaca. Ludo se zabavljam na književnim večerima dok slušam kritičara koji priča tako da ni sam sebe ne razume. Međutim, ljudi ga fascinirano slušaju. U mojoj drami ludak treba da ubedi intelektualca u nešto i shvata da je najbolji način da to postigne tako što će mu prodati teoriju. Jer, ludak može da priđe intelektualcu zato što zna život a nije mu problem da zna i teoriju. Obrnuto ne može. Intelektualci to ne mogu. Treba se samo setiti višesatnih govora naših intelektualaca u Klubu književnika, za vreme bombardovanja, njihovih priča o višim sferama duha, o transcedentalnosti, a bombe padaju li padaju.
Za razliku od vaših kolega, pre svega koleginica koje su dobro prošle u javnosti nakon bečkog izleta, vi ste i dalje u 'ilegali'. Da li je to cena življenja u untrašnjosti?
- Nemam talenta da bilo koga cimam za rukav. Tačno je da sam ostala potpuno po strani cele te, kako kažete, bečke priče, čak me stalno brkaju sa Milenom Marković, koja je super devojka i sjajan tip i sa kojom sam se tek nedavno upoznala. Nije, naravno, ona kriva što se dešavalo da negde izađe moja slika a da ispod nje napišu njeno ime. Ali, ona je bila član Bitefovog žirija ove godine, a mene u Užicu niko nije ni pomenuo u vezi sa festivalom. Međutim, to mi ne smeta, ne radim ja ovo zbog toga.
Često pominjete Sloveniju; zašto?
- Slovenija je jako bitna za mene u svakom pogledu. Odmah nakon bombardovanja, otišla sam u Sloveniju, učestvovala sam u jednoj razmeni pisaca. To je bio prelomni trenutak za mene. Prvo, njihove književne večeri su posebno zanimljive, postoji reakcija publike i povratna informacija, postoji živi kontakt sa čitaocem. Ja sam tada imala 23 godine i moguće je da je moj utisak lažan, ali mi je puno značio taj način života i komunikacije s publikom. Potom je njihovo Ministarstvo za kulturu organizovalo školu filmskog scenarija 'Pokaži jezik' u kojoj sam srela učitelje kao što su Sidran, Srđan Karanović, Miha Macini i drugi, gde sam pokupila veoma mnogo inicijacija. Tamo sam, najzad, saznala i za taj konkurs. U tom krugu ljudi, svaki pisac obaveštava svog kolegu o novim konkursima. Ja sam u Sloveniji naučila šta znači korektan odnos, šta znači verovati u sebe i zašto se ne treba plašiti konkurencije.
Osnovali ste udruženje 'Daydream'; s kojim ciljem?
- Nije reč o klasičnom udruženju. Odmah posle bombardovanja smo pokušavali da dovedemo slovenačke pisci u Srbiju, i pošto je bilo mnogo administrativnih problema, snašli smo se tako što smo napravili udruženje. Nema tu nikakvih priča iza, niko od nas nije ni jugonostalgičar ili ne znam već šta - imala sam petnaest godina kada je ona zemlja propala - već su po sredi vrlo praktični razlozi; lakše se putuje i slično.
Dok mi razgovaramo, u vašem gradu počinje koncert Željka Joksimovića; idete li?
- Je l˘ me to zezate? Željko Jovanović
