Izvor: Politika, 14.Okt.2012, 14:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lovci su bolji od političara
U mojoj rodnoj Slavoniji, tamo po našim potpačkim selima, nedeljni lovovi su bile male svečanosti; nisam ih mogao izbeći i da sam hteo
Drago Kekanović (1947), pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac, scenarista, dugogodišnji urednik i dramaturg u Dramskom programu Televizije Zagreb, odnosno Hrvatske radio-televizije, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Svetozar Ćorović”, koja se dodeljuje na Ćorovićevim susretima u Bileći, za roman „Veprovo srce”, koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objavila Srpska književna zadruga (SKZ), u jubilarnom „Kolu”, o 120. godišnjici SKZ.
Kekanović je autor pesničke knjige „Svetlost šume”, zbirki priča „Mehanika noći, spisi”, „Večera na verandi”, „Ledena šuma i druge kratke priče”, „Na nebu”, romana „Potomak sjena”, „Ivanjska noć”, „Riblja staza”, „Američki sladoled”… i više drama i scenarija.
Roman „Veprovo srce”, u čijem podnaslovu stoji: Lovački roman, govori o poslednjem ratu i raspadu Jugoslavije.
Zemlja se raspala zbog neke više sile, zbog usuda, zaboravne istorije i prevrtljive politike. Ne imenujete krivca?
Moja tri lovca na vepra, u jednoj zabačenoj slavonskoj šumi, u septembru i oktobru, sada već davne 1991. godine, toliko su zaslepljena svojom lovačkom strašću da odbacuju realne činjenice o ratu i raspadu jedne zemlje. Svaki će od njih to „odbacivanje” realnosti i tu lepotu jedne strasti, platiti, naravno svaki od njih – na svoj način. Nijedan od njih ne zna odgovore na tako velika pitanja, a kako sam ja njihov legitimni (pripovedački) zastupnik, jer svaka odgovorna priča ima naravno svoj diktat, ne znam ih ni ja. Na meni je bilo da svedočim njihove lovačke, što znači i ljudske muke, a kako će se one, te muke, uklopiti u istorijsku ili politikološku recenziju jednog razdoblja, na drugima je da odgovore. To je izvan moje pripovedačke ingerencije, jer su uvek, pa i dan danas, zaludno jadni oni pripovedači koji znaju odgovore na sva pitanja.
Ipak, sačuvalo se bratstvo po strasti za lovom. Da su se političari ponašali kao lovci, možda se zemlja ne bi ni raspala?
Da, vi sugerišete, a ja vam svesrdno potvrđujem: lovci su bolji. Ne zato što mi se sada ukazuje dobra prilika da „razbijam” uobičajene stereotipe o ljudima koji ustreljuju nemoćne i jadne životinje, jer lov to nikako nije, a još manje da branim ponosne osmehe lovaca nad lešinama odstreljenih „kapitalaca”, koje su im uslužni lovočuvari naterali na nišan, a možda i sami odstrelili, pa lovački ponos prepustili nekom lokalnom političkom moćniku. Ne mislim na to. Čim se lov utkao u potku moje priče, znao sam da će preda me nahrupiti mnoštvo predrasuda, a dobronamerni i pametni, ljudi iz izdavačkog sveta, još mi i sada zameraju što sam svoj roman označio tako profanom podžarovskom odrednicom: lovački roman. Njihov je osnovni prigovor: koja će domaćica kupiti lovački roman? A moj je odgovor: E, baš ona koja tog dana priprema za svoje goste srnetinu u saftu sa njokama ili veprovinu „a la vild” sa prelivom od borovnica. Baš na takve domaćice računam. A da je lov stariji od čoveka, pre nego što je stao na dve noge, ne treba valjda da podsećam.
Srbi su bili veliki gubitnici. Ali, kaže jedan od junaka, vreme sve poravna i izjednači. Život se nastavlja?
U predasima između dva lova, moje lovce muče i takva pitanja. Ali se oni opet vraćaju vepru, strast je jača od razuma i pameti, i život se naravno uvek nastavlja. Bez obzira (ružnog li sportskog žargona), na „dobitke” i „gubitke”. Lepi, prokleti život.
Kako je bilo živeti u Zagrebu tih ratnih godina uz parole: „Smrt – Srbima”, „Psima i Srbima – ulaz zabranjen”?
Na to pitanje, i na druga, nadam se, najbolje odgovara moj narator, advokat Ranko Musulin. Kada svojim starim lovačkim drugovima iz zavičaja prepričava, u jednom internet-kafeu u Beču, svoj poslednji lov u Slavoniji. U tom lovu, njegova su lovačka „braća” jedan dečak, vojni begunac i jedan starac. Ni jedan ni drugi nisu videli te parole. One su delo naratora „Veprovog srca” i on će vam, bolje od mene, reći šta je stvarno bilo.
Od komšija su stizale poruke: „Beži, da ti se nešto ne dogodi. Kao što se nekima već dogodilo”! Kakva ironija?
Za svakog pripovedača, realne komšije su veliki izazov, jer su i „komšije” i „susedi”, oni u kojima se ogleda celi grad. Da, oni su nametnuti stereotipi kojima je teško odoleti da ih ponekad jednostavno ne „prepišeš” i uneseš u tkivo proznog teksta. Verujem da su istom logikom, baš istom, oni ušli u priču mog naratora Ranka Musulina, u vreme kad je donosio odluku da se zauvek odseli iz rodne kotline i zavičajnih šuma.
Jedan od junaka kaže da nema ljudske sile koja može da razori ono što je drug Tito stvorio. Srbi u Hrvatskoj, očigledno, nisu verovali da će se Jugoslavija raspasti?
Dobro ste uočili životni kredo mog starog lovca Malog Mitra. Koliko on, sa takvim svojim stavom, „prekriva” i ostvaruje očekivanja drugih, ovde je samo u funkciji priče, pripovesti, kao takve; za mene je on, sa stanovišta pripovedačke strategije, sasvim legitiman lik, iza kog stojim, naravno. Kao što ću sutra već, možda, morati stajati i iza onih likova koji misle potpuno suprotno njegovim osećajima i mislima.
Pokazujete zavidno znanje o lovu i oružju. Da li ste lovac?
Takve stvari se uče od malih nogu. I ne uče se, već upijaju. Sve što znam o lovu, naučio sam od oca i ujaka. I ko bi se drugi još u lovu brinuo za radoznalo dete? U mojoj rodnoj Slavoniji, tamo po našim potpačkim selima, nedeljni su lovovi bile male svečanosti; nisam ih mogao izbeći i da sam hteo. Proglasili bi me za čudaka. Inače, oružja nemam, nikada ga nisam nosio, ali o njemu sam sve naučio od sjajnog i nepravedno zaboravljenog zagrebačkog pripovedača Bogdana Stopara. On mi je ponudio saradnju u „Lovačkog vjesniku”, gde sam desetak godina pisao za najbolji lovački časopis u Evropi. I pokojni Bogdan je imao razumevanje za nekoga ko ide u lov, a nema snage da puca u živu metu. Odgovor dakle glasi: I jesam i nisam lovac. Voleo bih naravno da sam pravi lovac, formalno i jesam, ali se zadovoljavam „lovom” na priče.
Obični Zagrepčanec
Kako je danas biti srpski pisac u Zagrebu?
Uskoro će pola veka kako sam došao u Zagreb. Osećam ga kao svoj grad i nisam dozvolio nikakvim takozvanim spoljnim okolnostima da ugroze tu ljubav. Nedavno sam doživeo najveću satisfakciju što se toga tiče: kad me nisu mogli uveriti u nekakve svoje nakaradne stavove, oponenti su odustali s rečenicom: ma pusti ga, on je obični Zagrepčanec. A u toj sam raspravi potukao nekakve tobožnje „stare” Zagrepčane. Što bih tražio više?
Zoran Radisavljević
objavljeno: 14/10/2012
