Izvor: B92, 22.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loša voda u Srbiji
Beograd -- Svaki treći vodovod u Srbiji zaražen bakterijama. U narednih nekoliko decenija u Srbiji neće biti dovoljno vode.
Božidar Mihailović, profesora univerziteta Megatrend, sačinio je studiju o resursima vode u Srbiji. Ukazuje se da je voda sve lošijeg kvaliteta, s hlornom izmaglicom u čaši, s prisustvom fenola, u Kraljevu, arsena, u Zrenjaninu, amonijaka, u Novoj Varoši, što potvrđuju i podaci studije "Snabdevanje stanovništva Srbije vodom za piće", koju je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pre nekoliko godina uradio Institut za zaštitu zdravlja.
U toj studiji se navodi da je svaki treći vodovod u Srbiji rizičan zbog mikrobiološke neispravnosti, svaki četvrti zbog fizičko-hemijske neispravnosti, a svaki peti zbog kombinovanog delovanja oba faktora. I dok su građani u Zrenjaninu odavno zaboravili šta znači piti vodu iz slavine, stručnjaci beogradskog Zavoda za zaštitu zdravlja ocenjuju da je voda u Beogradu besprekorna i da se može koristiti.
Saradnica Instituta za javno zdravlje Snežana Dejanović kaže da, prema podacima instituta Batut, zbog povećane koncentracije arsena, građani Srednjobanatskog okruga već nekoliko godina vodu iz nekih centralnih, ali i lokalnih vodovodnih sistema, ne koriste za piće. "Istina je da, prema podacima koje Institut često objavljuje, veći broj kontrolisanih vodovodnih sistema pripada grupama fizičko-hemijskih ili mikrobiološki neispravnih vodovoda, ali treba naglasiti i da veliki procenat neispravnosti čine parametri koji sa zdravstvenog aspekta nemaju veći značaj, kao što su gvožđe, mangan i neke nepatogene bakterije" kaže ona.
Snežana Dejanović dodaje da voda za piće iz kontrolisanih vodovodnih sistema u Srbiji nije istog kvaliteta. U nekim delovima zemlje ona ispunjava domaće i međunarodne standarde, dok u nekim delovima zahteva visok nivo prerade da bi mogla biti upotrebljavana za piće. Kvalitet vode zavisi od porekla i načina prečišćavanja. Najčešći razlog lošeg kvaliteta vode je neusaglašenost prirodnog hemijskog sastava vode i načina njenog tretmana, kao na primer u Vojvodini i nekim mestima u centralnoj Srbiji. Uzroci fizičko-hemijske neispravnosti najčešće su u njenom poreklu, a u to spadaju povišena koncentracija amonijaka, gvožđa, mangana. Uzročnici bakteriološke neispravnosti su u više od 70 odsto slučajeva aerobno-mezofilne bakterije, koje sa zdravstvenog aspekta nemaju veći značaj. Zbog toga, u proteklih nekoliko godina nije zabeležena pojava takozvanih hidričnih epidemija, odnosno pojava velikog broja obolelih od crevnih zaraznih bolesti zbog konzumiranja mikrobiološki neispravne vode iz centralnih vodovoda, gde je voda za piće stalno kontrolisana.
Do promene u kvalitetu vode na nekim izvorištima tokom godine može doći zbog povećanih padavina, posle otapanja snega ili zbog poplava, a u letnjem periodu najčešće zbog neracionalne potrošnje vode. Povećana potrošnja vode zahteva da budu uključena alternativna izvorišta ili dovodi do kraćih ili dužih prekida u vodosnabdevanju, koji sobom nose rizik promene kvaliteta vode, odnosno nastanka fizičko-hemijske ili bakteriološke neispravnosti. Ako se, posle restrikcija, voda pod naglim pritiskom pusti u sistem, može doći do skidanja taloga sa unutrašnje strane cevi i do zamućenja vode ili to može biti posledica negativnog pritiska koji kroz zidove dotrajalih cevi usisava nečistoću iz okoline. U svakom slučaju, promene u kvalitetu vode zahtevaju pojačan sanitarno-higijenski nadzor i blagovremeno obaveštavanje građana o ispravnosti vode za piće i mogućnostima njenog korišćenja, kaže Snežana Dejanović.
Kad je reč o vodi na globalnom planu, posebno mesto imaju podzemne vode, koje za piće koristi većina stanovnika planete, a u Srbiji 90 odsto. Podzemne vode u Srbiji nemaju tretman koji bi trebalo da imaju, nedovoljno se brine o održivosti njihovih rezervi kao izvora za vodosnabdevanje, što je veoma složen i odgovoran posao, pa svaka improvizacija u određivanju zone sanitarne zaštite može naneti velike štete. To je naročito izraženo kod površinskih vodotokova, kaže Mihailović. U Srbiji su, kako kaže, srednjoročnim planovima postavljeni osnovni temelji za sprovođenje akcije zaštite čovekove sredine i vodosnabdevanja. Međutim, smatra on, ta zakonska rešenja nisu dobro postavljena. Primera radi, u pravilniku koji određuje oblast zaštite izvorišta vodosnabdevanja ne navodi se ko je nadležan da odredi pojaseve zona sanitarne zaštite. Već sada se javlja problem neravnomernog rasporeda vodenih resursa i pogoršanog kvaliteta vode, a Mihailović predviđa da će za potrebe stanovništva Srbije do kraja ovog veka biti potrebno oko 45 metara kubnih vode u sekundi. Ukupne količine voda koje se sada koriste za vodosnabdevanje u Srbiji godišnje su oko 750 miliona kubnih metara.
"Dosadašnje analize, rađene za potrebe Vodoprivrede Srbije, pokazuju da se od količina vode koja protekne kroz Srbiju samo devet odsto formira na njenoj teritoriji, a 91 odsto čine tranzitne vode, kao što su Dunav, Tisa, Sava. Na te reke se ne možemo osloniti, pre svega zbog problema kvaliteta, koji se ne može držati pod kontrolom. Neke reke, poput Tise i banatskih vodotoka, u određenim periodima godine praktično su neupotrebljive", kaže Mihailović.
